Naša planeta je tokom milijardi godina bila podložna sudarima sa asteroidima i meteoritima, koji su dolazili iz raznih delova Sunčevog sistema. Ovi sudari omogućili su naučnicima da proučavaju materijal star gotovo koliko i samo Sunce. Svaki novi meteorit otkriva dragocene informacije o tome kako su nastajale planete, kako su izgledali prvi nebeski objekti i koji su procesi oblikovali svemir kakav poznajemo danas.
Među desetinama hiljada otkrivenih meteorita, posebno mesto zauzima retka grupa stena poznatih kao angriti. Iako čine mali deo svih meteorita, istraživači veruju da oni možda kriju dokaze o postojanju drevnog nebeskog tela koje je davno nestalo. Novo istraživanje dodatno podržava teoriju da su ovi meteoriti zapravo ostaci izgubljene protoplanete koja je nekada kružila oko Sunca.
Angriti su među najstarijim poznatim stencama u Sunčevom sistemu. Njihova posebnost leži u neobičnom hemijskom sastavu, pre svega u veoma maloj količini silicijum-dioksida, koji je u velikim količinama prisutan u većini asteroida i stenovitih planeta. Zbog njihove retkosti, ovi meteoriti su predmet interesovanja istraživača širom sveta. Od ukupnog broja poznatih meteorita, angriti čine samo mali procenat, što svaki novi primerak čini važnim izvorom informacija o najranijim fazama razvoja Sunčevog sistema.
Posebnu pažnju privukao je meteorit nazvan NWA 12774, pronađen 2019. godine u saharskoj pustinji. Naučnici smatraju da bi ovaj svemirski kamen mogao da pruži najubedljivije dokaze o postojanju drevnog sveta. Rezultati analize ukazuju na to da je matično telo meteorita moglo biti velika protoplaneta, objekat koji bi mogao da predstavlja jednu od ranih faza formiranja planeta. Prema procenama istraživača, ova protoplaneta mogla je biti veličine Meseca ili čak dostići značajan deo veličine Marsa.
Pretpostavlja se da je ovo nebesko telo kružilo oko Sunca pre više milijardi godina, sve dok nije došlo do snažnog sudara sa drugim objektom. Ovaj sudar doveo je do potpunog razaranja protoplanete i rasipanja njenih delova širom Sunčevog sistema. Tokom dugog vremenskog perioda, pojedini fragmenti nastavili su svoje putovanje svemirom, da bi na kraju završili na Zemlji u obliku meteorita koje danas proučavamo. Zbog toga naučnici smatraju da angriti predstavljaju svojevrsne vremenske kapsule iz perioda nastanka planeta.
Jedan od najzanimljivijih detalja vezanih za meteorit NWA 12774 je prisustvo minerala klinopiroksena, koji se može naći i u Zemljinoj kori. Međutim, ono što je privuklo pažnju istraživača je neuobičajeno visoka koncentracija aluminijuma. Ovaj sastav ukazuje na to da je mineral nastao pod izuzetno visokim pritiscima, što podržava teoriju da je matično telo bilo mnogo veće od uobičajenih asteroida.
Istraživači sugerišu da bi veličina tog drevnog objekta mogla biti najmanje hiljadu kilometara u radijusu, a neki podaci čak ukazuju na to da su njegove dimenzije bile slične onim Meseca, što ga svrstava među najveće objekte čiji su ostaci ikada identifikovani kroz meteorite pronađene na Zemlji.
Dodatne tragove o ovom izgubljenom svetu pruža i izgled samog meteorita. Njegove karakteristične oštre ivice ukazuju da se formirao blizu površine matičnog tela, što implicira da je protoplaneta možda bila čak i veća nego što se prvobitno pretpostavljalo. Autor istraživanja, petrolog Aron Bel sa Univerziteta Kolorado, istakao je da je fascinantno pomisliti da je nekada postojao svet ovakvih razmera, za koji danas znamo samo zahvaljujući nekoliko fragmenata koji su slučajno dospeli na Zemlju.
Iako sudbina ove drevne protoplanete ostaje misterija, naučnici ne isključuju mogućnost da su njeni delovi tokom milijardi godina postali sastavni deo drugih planeta, uključujući i Zemlju. To znači da tragovi izgubljenog sveta možda i danas postoje mnogo bliže nego što možemo da zamislimo.
