Beograd – Rediteljka i direktorka Instituta za performativne umetnosti i socijalni rad, Marina Kovačević, izjavila je da programi koji se sprovode u kazneno-popravnom sistemu Srbije, uz podršku Ministarstva pravde i Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, nisu fokusirani na kaznu, već na korekciju ponašanja i smanjenje kriminaliteta. Kovačević je naglasila da uz veliki trud i rad, bivši osuđenici mogu da se promene na bolje.
U razgovoru za Tanjug, Kovačević je istakla da nije moguće pomoći onima koji to ne žele, kao i da je promena moguća ukoliko postoji predispozicija, vera u sebe i želja za promenom. „Ovi programi komuniciraju sa onim dobrim u nama, sa onim što možemo da budemo“, rekla je ona.
Prema njenim rečima, svrha zatvora je korekcija ponašanja kroz odgovarajući program postupanja, koji osuđenicima omogućava lakšu integraciju u društvo. U okviru službe za tretman postoje različiti programi, od psiholoških do stručnih obuka. „Nije ideja postignuće, nego proces koji traje. Svako ima pravo na grešku, ali i priliku da tu grešku ispravi i pretvori u nešto dobro“, dodala je Kovačević.
Govoreći o metodama resocijalizacije, ona je istakla da u Sremskoj Mitrovici postoje programi za deficitarna zanimanja, poput potkivanja konja, što je veoma dobro plaćen posao. Ipak, naglašava da nije dovoljno samo savladati zanat. „Važno je da se osete kao ljudi, da dobiju validaciju od zajednice da su u tome dobri, zanimljivi i simpatični“, kazala je Kovačević.
Pored toga, dresura pasa je još jedno traženo zanimanje koje doprinosi razvoju odgovornosti i emocionalne stabilnosti. „Mnogi učesnici programa kažu: ‘Lova bolja od kriminala, nemam nameru da se vratim bivšem poslu’. Cilj nije samo da bivši osuđenik nauči empatiju kroz dresuru psa, već da dobije sertifikat i veštinu od koje može da živi“, rekla je Kovačević. Na ovu temu snimljen je dokumentarni film „Šapa spasa“, koji će biti prikazan 22. aprila u KC Gradu.
Osim toga, Kovačević je govorila o umetničkim projektima, navodeći da su kroz predstavu inspirisanu delima Fjodora Dostojevskog, u kojoj su učestvovali i osuđenici, prikazane dinamike unutar zatvorske zajednice. „Treći deo su napisali sami osuđenici. Jedan od njih je rekao: ‘Ja živim Dostojevskog’, i to je bilo sjajno“, istakla je ona. Predstava je izvedena 17 puta u kazneno-popravnim zavodima, a veliko finale bilo je pred publikom, što je bio deo obnavljajuće pravde i simboličko vraćanje duga zajednici.
Kovačević je takođe ukazala na problem zlostavljanja u detinjstvu, ističući da takva iskustva često oblikuju kasnije nasilno ponašanje. „Zlostavljana deca često odrastaju u ljude sklone nasilju, a društvo, ne ulazeći u uzroke, nastavlja da ih kažnjava. Zlostavljanje najčešće počinje u porodici“, rekla je ona. Govoreći o ženama, naglasila je da su one često trpele psihičko, fizičko i seksualno nasilje, te da su njihova krivična dela neretko odgovor na takve okolnosti.
Kovačević je realizovala program „Njena priča“ u ženskom zatvoru, koji se bavio temom nasilja nad ženama kroz pozorište i kreativno izražavanje. U završnoj sceni predstave, žena koja trpi nasilje odlučuje da ode i započne novi život, što je simbolizovalo ono što u realnosti nije mogla učiniti. „Ono što u realnosti nije učinila, postaje moguće na sceni“, dodala je Kovačević.
Govoreći o položaju žena u zatvoru, ona je naglasila da one nisu „kriminogena struktura“, već da su njihova dela često posledica socioekonomskih i porodičnih faktora. Takođe je istakla da su žene dvostruko stigmatizovane, kao osuđenice i kroz svoju rodnu ulogu, a ako su i pripadnice manjine, njihov položaj je još teži.
Kovačević je ukazala na važnost postpenalnog prihvata, koji je ključni period nakon izlaska iz zatvora. „To je trenutak kada su najosetljiviji, često nemaju dokumenta, posao, podršku. Postoje inicijative koje im pomažu da pronađu posao i započnu novi život, čime se sprečava povratak kriminalu“, rekla je ona.
Na kraju, upoređujući sistem u Srbiji sa američkim, Kovačević je ocenila da su kaznene politike u SAD znatno strože i manje orijentisane na rehabilitaciju. „U Americi postoje doživotne kazne bez prava na pomilovanje, a pojedini osuđenici provode ceo život u zatvoru. To je društvo koje je veoma strogo i često ne ostavlja prostor za drugu šansu“, zaključila je Kovačević.
