Zamislite zvuk pogonske mašine u fabrici koja se raspada, pomešan sa tonom digitrona na kojem neko recituje haiku na japanskom – tako bi se mogao opisati harsh noise, kontroverzni podžanr eksperimentalne elektronske muzike. Dok jedni tvrde da to nije muzika, drugi u njemu pronalaze put ka meditativnom iskustvu. Harsh noise je ekstremna forma eksperimentalne muzike koja se ne trudi da vam se dopadne. Nema ritam, melodiju niti jasnu strukturu. Ponekad deluje kao da nema ni smisla, a neki ga nazivaju „audio ekvivalentom mentalnog sloma“.
Ako polazimo od pretpostavke da muzika mora imati strukturu, melodiju ili ritmičku organizaciju, harsh noise otpada. Međutim, kada muziku shvatimo kao organizovani skup zvukova čija je svrha da izazovu emocionalnu ili fizičku reakciju, onda harsh noise pripada istoj prostoriji kao i bilo koji drugi popularni žanr. Umesto melodijskih i harmonijskih linija, koristi se čist šum – statički, granularni, digitalni ili analogni.
Ova muzika najčešće nastaje kombinovanjem sirovih, nekontrolisanih izvora zvuka, kao što su mikrofonija (feedback), distorzija, kontakt mikrofona, analognim uređajima, metalom, pokvarenim kablovima ili digitalnim greškama. Umetnici koriste efekte, pedale, miksete i softverske procesore kako bi kreirali zvučne slojeve bez harmonije i ritma, sa ciljem da proizvedu intenzivan auditivni doživljaj. Nastupi se često izvode uživo i improvizovano, bez ponavljanja i bez naknadnog uređivanja, a zvučne mase mogu trajati od nekoliko sekundi do više sati.
Dok tradicionalna muzika teži da nas vodi kroz tenziju i njeno razrešenje, harsh noise odbija da pruži bilo kakvu utehu – zvučna drama nikada ne dobija kraj. To stvara psihofiziološki efekat koji može biti uznemirujuć, katarzičan ili čak meditativan, u zavisnosti od slušaočevog stanja i otvorenosti. Paradoksalno, harsh noise nekima ne donosi nemir, već smirenje. Dok većina ljudi refleksno reaguje, tražeći dugme za gašenje, postoji grupa slušalaca kojima upravo ta bučna apokalipsa omogućava da se isključe.
Psiholozi objašnjavaju da kognitivno preopterećenje dovodi do neuralnog „resetovanja“, gde se mozak bori da procesuira buku do te mere da na kraju „kapitulira“. Ovaj efekat poznat je iz studija o monotoniji i „brain overload“ fenomenu, gde višak informacija ili senzornih podražaja vodi do unutrašnje tišine. Slično kao što „white noise“ pomaže nekima da zaspe, harsh noise može kod pojedinaca izazvati stanje duboke koncentracije ili meditacije.
Harsh noise se može posmatrati i kao ekstremna verzija „deep listening“ prakse, gde pažljivo osluškivanje sveta oko nas uključuje i ono što obično pokušavamo da ignorišemo. Umesto ptičica i talasa, ovde pažnju osvajaju škripanje metala, digitalni lomovi i neprekidna mikrofonija. Ipak, harsh noise nije za svakoga. Dok neki u njemu vide terapeutski haos, kod drugih izaziva fizički napor.
Produžena izloženost visokim frekvencijama i oštrim dinamičkim skokovima može izazvati slušnu zamorenost, pa čak i trajna oštećenja poput tinitusa – neprijatnog i često trajnog šuma u ušima. Ipak, taj fizički odgovor tela, borba sa zvukom, razlog je zbog kojeg neki slušaju harsh noise. Kao kod ekstremnih sportova, ide se do granice izdržljivosti da bi se doživela katarza – emocionalno pražnjenje kroz čistu buku.
Nastupi umetnika poput Masonne, koja skače u publiku i razbija opremu dok vrišti u mikrofon, ili Merzbowa, čije live setove publika neretko napušta posle deset minuta, potvrđuju tu teoriju. Ponekad se dogodi da publika uđe u neku vrstu transa – u tom konstantnom udaru zvuka dolazi do desenzitizacije, nakon čega um počinje da pravi nove obrasce i značenja.
Na suprotnom kraju spektra od harsh noisea, nalaze se frekvencije koje su vekovima korišćene u ritualima, meditacijama i terapijama. Frekvencije od 432 Hz i 528 Hz često se pominju u zvučnoj terapiji kao „harmonične“ za ljudsko telo i um. Iako nauka gleda na ove tvrdnje sa rezervom, studije potvrđuju da određeni zvuci mogu sniziti puls, krvni pritisak i nivo stresa. U muzikoterapiji se koriste instrumenti poput tibetanskih činija, gongova, harfi ili pažljivo oblikovanih ambijentalnih kompozicija koje imaju za cilj da „resetuju“ nervni sistem.
