Osamdesetšestogodišnji Marko Prelić već 31 godinu živi u Kamenici, sedam kilometara od Nove Varoši. Ovde su zime surove, okružen je šumom i ponekom divljom zveri, ljudi nema. Do njega je novinarska ekipa stigla deo puta autom, deo pešice. Tragajući za najboljom ispašom za stoku Marko se pre tri decenije smirio u Kamenici, nadomak Nove Varoši, na 1.200 metara visine.
„Celoga života sam bio i čovek i žena. Košenje, kopanje, oranje, žetva srpom – srpom šta sam žita požeo ručno – da živim 30 godina, ništa da ne radim, imao bih da živim“, kaže Marko za portal „REC Media Užice“. Život ga nije mazio. Sa pet meseci ostao je bez majke, odgojila ga je strina i naučila sve što je znala – da pomuze stoku, da plete. Penziju je zaradio u Srbiji i Austriji, u Kamenici se usidrio. A dani su na planini dugi.
„Prođu… Zanimam se, nešto radim kad je radni dan. Kada nije, opet nešto vidim kod stoke… Pa prolaze dani, nema problema“, odgovara Prelić. U drvenoj kolibi ušuškano je i toplo uz vatru iz „smederevca“. Struje iz jednog solarnog panela tek toliko da se napuni telefon i upali sijalica. Društvo su mu pas, mačka i deset koza, pravi sir. Obilaze ga poznanici, donesu šta treba, a i on ponekad siđe do prvog sela.
„Ovaj mi donese novine kad god dođe sedmično, i ovako neko dođe pa pričamo, razgovaramo ima li šta novo, kakvo je stanje po Kosovu i – eto…“, svedoči Marko. A kad ostane sam misli same dolaze. „Napravio sam kuću večitu ima već 10 godina, sve je završeno – i spomenik i sve gotovo. Samo kad odem, odmah povade onu zemlju, ture i gotovo, nema niko da se muči oko toga“, kroz osmeh će Marko.
Osamdeset šest godina nimalo lakog života uzelo je danak pa ga noge i ruke ne služe kao pre, ali ide dalje. Tužan je zbog dragih ljudi koji su umrli, naživeo se, namučio i nema želja. Zima je na pragu, spremio je hranu i za sebe i za koze i ne brine. Sa visine koja bistri um poručuje: „Poručio bi mladim ljudima koji žive u gradu da budu malo skromniji i da budu malo boljeg obraza nego što ga imaju“.
