Dvadestpetogodišnja Britanka Samer Monro suočava se s retkim poremećajem u ishrani poznatim kao ARFID (izbegavajući restriktivni poremećaj unosa hrane), koji joj onemogućava da jede većinu namirnica. Zbog ovog stanja, sama pomisao na voće ili povrće izaziva kod nje osećanje gađenja, a povraćanje postaje nagon koji ne može da kontroliše. Samer tvrdi da se oseća potpuno zdravo, uprkos tome što više od dve decenije ne unosi voće ni povrće u svoju ishranu.
Samer se seća da je problem počeo kada je imala oko tri godine, kada je pokušala da pojede jabuku, ali nije mogla. Poremećaj se pogoršao nakon što je kao dete bila primorana da jede pire krompir, što je izazvalo njen otpor prema svim vrstama hrane koja se ne može smatrati hrskavom. Njena svakodnevna ishrana sastoji se uglavnom od čipsa i pilećih nagetsa sa pomfritom, dok doručak često preskoči. Iako mnogi smatraju njen režim ishrane zabrinjavajućim, Samer tvrdi da je u dobrom fizičkom stanju, da se nikada ne razboli i da nema potrebu za vitaminima ili dodacima ishrani.
Lekari su iznenađeni njenim normalnim telesnim težinom, a ona veruje da je to moguće jer kroz pileće nagetse unosi proteine. Tokom godina, pokušavala je različite oblike terapije, uključujući psihoterapiju i hipnoterapiju, ali nijedna nije donela promenu. Samer smatra da je problem pre svega u teksturi hrane, jer sve što jede mora biti hrskavo, dok je pire za nju neprihvatljiv.
Život u Kembridžu sa partnerom Dinom Meknajtom nosi svoje izazove. On mora svakodnevno da priprema posebne obroke za sebe, ali joj pruža punu podršku. Samer objašnjava da nije odmah otkrivala svoj poremećaj kada su se upoznali, ali je na kraju morala da mu objasni zašto odbija različite restorane. Iako ima razumevanje svog partnera, priznaje da bi volela da može jesti raznovrsnije, jer joj hrana postaje monotona i neuzbudljiva.
Samer se suočava sa emotivnim i društvenim izazovima zbog svog poremećaja. U situacijama kada je u društvu, posebno u restoranima, često se oseća izolovano jer ne može da uživa u obroku kao drugi. Na sestrinom rođendanu, na primer, samo je sedela za stolom bez hrane i osećala se loše zbog toga. Njena priča osvetljava kako poremećaji u ishrani mogu uticati ne samo na fizičko zdravlje, već i na emocionalni i društveni život pojedinca.
U zaključku, priča Samer Monro ističe složenost poremećaja u ishrani poput ARFID-a, koji može imati duboke posledice na život pojedinca. Ona se suočava sa svakodnevnim izazovima i frustracijama, dok pokušava da pronađe način da se nosi sa svojim stanjem. Njena sposobnost da ostane zdrava i energična, uprkos ograničenoj ishrani, predstavlja enigma za mnoge, ali takođe otvara pitanja o razumevanju različitih poremećaja u ishrani i njihovim uticajem na život ljudi.
