Ovaj film predstavlja duboko istraživanje srpske duše, otkrivajući mračne aspekte kolektivnog sećanja naroda. Lordan Zafranović, hrvatski reditelj, stvorio je delo koje istražuje zlo koje se skriva u istoriji, a koje je progonilo srpski narod više od osamdeset godina. Njegov put do stvaranja filma doveo ga je do Jasenovca, jednog od najstrašnijih mesta u ljudskoj istoriji, gde je otkrio stvarnosti koje su bile sistematski skrivane.
Zafranović, govoreći o svom iskustvu, priznaje da ga je obuzela manija za istraživanjem istorijskih strahota. Ono što ga je posebno zaintrigiralo jeste činjenica da su mnogi narodi, uključujući i Hrvate, bili nesvesni ili su pokušavali da zaborave na te strahote u ime bratstva i jedinstva tokom postojanja Jugoslavije. Njegov film, koji je nastao kao adaptacija scenarija „Djeca Kozare“ Arsena Diklića, osvetljava tamnu stranu prošlosti i donosi na svetlost dana masovni genocid koji se dogodio.
Kroz Zafranovićev film, Jasenovac postaje simbol kolektivnog sećanja srpskog naroda, mesto koje se mora pamtiti i kroz koje se mora razumeti prošlost. Kako kaže istoričar Milorad Ekmečić, Jasenovac se sada može posmatrati kao novi kosovski ep, mesto iz kojeg se rađa nova svest i novi istorijski duh. Ovaj film, prema mišljenju mnogih, ne sme biti skraćen ili ublažen, jer je suština njegovog postojanja da prikaže istinu u njenoj punoj snazi.
Film se suočava i sa izazovima u realizaciji, jer su mnogi pokušaji da se snimi odlagani zbog pritisaka moćnih pojedinaca ili institucija. S obzirom na to da se bavi temama koje su i dalje veoma osetljive, postavlja se pitanje da li će ovaj film ikada dobiti priliku da bude prikazan u punom obliku. Zafranović se nada da će, uz podršku publike i kritike, njegov rad pronaći put do gledalaca.
Osim što osvetljava srpsku tragediju, film takođe istražuje i mračne aspekte hrvatske duše. Zafranović postavlja pitanje o izvorima mržnje i nasilja koje su se razvijale kroz istoriju, istražujući korene ideologija koje su dovele do genocida. Kroz prizmu njegovog filma, gledalac može da vidi kako su te ideje oblikovale društvo i pojedince, donoseći sa sobom posledice koje se osećaju i danas.
Ovo delo predstavlja više od običnog filma. Ono je spoj umetničkog izraza, lične istorije i kolektivnog sećanja. Zafranovićev stil se može uporediti sa velikim autorima poput Bertolučija i Tarkovskog, koji su takođe istraživali duboke filozofske i etičke teme kroz svoje filmove. Njegov rad nije samo refleksija prošlosti, već i poziv na razmišljanje o budućnosti.
Kroz svoje filmove, Zafranović se suočava sa izazovima koje donosi istraživanje teških tema. Njegova sposobnost da prikaže stvarnost na način koji izaziva emocije i refleksiju čini ga jednim od najznačajnijih savremenih autora. „Zlatni rez“ postavlja pitanja o identitetu, sećanju i kolektivnoj odgovornosti, pozivajući gledaoce da preispitaju vlastite stavove i uverenja.
Film traje četiri sata, što dodatno naglašava njegovu složenost i dubinu. Zafranović ne beži od izazova da prikaže istinu u njenoj punoj dužini, tražeći novi način distribucije kako bi ovo važno delo došlo do šire publike. Njegovo delo ne predstavlja samo srpsku perspektivu, već i univerzalnu poruku o ljudskoj patnji i potrebi za razumevanjem prošlosti.
U svetu koji se često suočava s preprekama u komunikaciji i razumevanju, Zafranovićev film nudi priliku za dijalog i refleksiju. Njegovo istraživanje mračnih stranica istorije može poslužiti kao podsticaj za bolje razumevanje i pomirenje među narodima. Ovaj film je više od umetničkog dela; to je važna kulturna poruka koja poziva na preispitivanje identiteta, sećanja i odgovornosti prema prošlosti.
