Nadežda Petrović, istaknuta ličnost u srpskom nacionalnom pokretu, povratkom u Srbiju posvetila se podizanju nacionalne svesti i borbi za prava srpskog naroda. Oslobodilački rat doživljavala je kao sveti čin, ističući potrebu za osvetom kao moralnu i istorijsku nužnost. Nadežda je otvoreno govorila o nepravdi i stradanjima koje je srpski narod pretrpeo pod osmanskom vlašću, posebno ističući surovosti turskih vojnika i razbojnika prema ženama i deci.
U njenim tekstovima, osvetnička akcija nije predstavljala slepi gnev, već odgovor na vekovno ugnjetavanje. Nadežda je smatrala da se srpski narod mora boriti protiv nasilja i da je dužnost da se zaštite nezaštićeni. Kroz njen rad, žene su postale simboli nacionalnog stradanja, a njihova tela često su bila žrtve u kontekstu etničkog i verskog nasilja.
Nadežda nije propagirala pasivno trpljenje, već je pozivala na aktivnu borbu. Osmansko carstvo je prikazivala kao prostor bespravlja i civilizacijskog zaostajanja, što je dodatno opravdavalo borbu srpskog naroda. Njen patriotski angažman započeo je inicijalnim sastankom u njenoj kući, gde je okupila ugledne žene i razgovarala o načinu na koji mogu pomoći Srbima u Osmanskom carstvu. Njena agitacija nije bila usmerena samo na prikupljanje pomoći, već i na razbijanje predrasuda o aktivizmu žena u patrijarhalnom društvu.
Nadežda je organizovala sastanke i aktivno ubeđivala žene da se uključe u osnivanje društava koja bi podržavala srpski narod. Na prvom sastanku bilo je samo nekoliko žena, ali je ubrzo broj učesnica počeo da raste. Osnovano je „Kolo srpskih sestara“, koje je ubrzo počelo sakupljati pomoć za stradale Srbe. Prva prikupljena suma bila je 200 dinara u zlatu i 300 u srebru, a Nadežda je odmah kontaktirala vlasti kako bi se sredstva iskoristila za nabavku hrane za ugrožene.
Na drugom sastanku pridružio im se Branislav Nušić, koji je predložio osnivanje stalnog društva za pružanje sistematske pomoći Srbima. Njihovo društvo je ubrzo dobilo ime „Kolo srpskih sestara“, a pripreme za prvi javni skup bile su ozbiljne. Na mitingu održanom 15. avgusta 1903. godine, Nadežda je održala emotivan govor koji je izazvao veliko uzbuđenje među prisutnima. U govoru je ukazala na nepravdu koju srpski narod trpi, postavljajući pitanje šta Evropa zapravo radi da pomogne.
Nadežda je koristila dramatičan ton, postavljajući retorička pitanja i pozivajući na akciju. Njena poruka je bila jasna: srpski narod mora da se ujedini i bori protiv tlačenja. U njenom govoru prepoznaje se snažan patriotizam, pozivajući na solidarnost među Srbima i osudu zločina počinjenih nad njima. Nadežda je pozivala žene da se uključe u pokret, dajući tako svom delovanju određenu feminističku dimenziju, ali u okviru nacionalnog oslobođenja.
Osnovni zadatak Kola srpskih sestara bio je pomoć Srbima u Osmanskom carstvu i Austrougarskoj, a društvo je brzo širilo svoje delovanje po Srbiji i van njenih granica. Nadežda je postavila temelje za organizovanu pomoć kojoj su se pridružili mnogi. Njena vizija i odlučnost ostavili su snažan pečat na srpski nacionalni pokret, a njen rad postavio je osnove za buduće generacije žena koje će se boriti za prava svog naroda.
U svetlu Nadeždinog delovanja, postaje jasno koliko je značajna uloga žena u nacionalnim pokretima, kao i važnost aktivizma u borbi za pravdu i slobodu. Njena sposobnost da okuplja žene i motiviše ih na akciju ostala je primer hrabrosti i posvećenosti borbi za prava srpskog naroda. Nadežda Petrović ostaje simbol snage i otpora, a njeno nasleđe živi kroz sve one koji su nastavili njen put borbe za slobodu i pravdu.
