Da ljubav među blokaderima puca, postaje sve očiglednije iz dana u dan. U poslednje vreme, sve više opozicionih lidera koristi priliku da kritikuje studente koji su do juče bili njihovi saveznici. Ovaj trend je posebno uočljiv kod Miroslava Aleksića, lidera Narodnog pokreta Srbije, koji je nedavno optužio studente da su „propustili šanse zbog njih“ i da „Vučić sada diktira tempo“. Ova izjava dolazi nakon što je Aleksić pre samo nekoliko dana pružao podršku istim tim studentima.
Opozicija, izgleda, više ne skriva svoju nervozu, a građani se pitaju za šta se zapravo bore, osim za vlast. Na Aleksićeve reči da su „propustili određene momente poput 15. marta“ i da su propuštene prilike oko prelazne vlade i izbora, mnogi su reagovali sa sumnjom. Aleksić je, tokom gostovanja na N1, ukazao na to da Vučić uspeva da kontroliše situaciju zbog međusobnih nesporazuma i podela unutar opozicije, naglašavajući da politika nije igra i da se ne sme dopustiti propuštanje prilika.
U međuvremenu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da su veliki protesti u Srbiji postali stvar prošlosti i da se situacija u zemlji polako stabilizuje. Tokom obraćanja na Generalnoj skupštini UN u Njujorku, Vučić je istakao da su se „neki ljudi koji nisu imali političku viziju“ povukli sa scene, a da Srbija sada ide napred. Prema njegovim rečima, velike demonstracije su „usahle“ i više ne predstavljaju pretnju ni državi ni društvu.
Vučić je dodao da su trenutne demonstracije mnogo manje i da je Srbija uspela da se izvuče iz „katastrofe“. Njegove reči sugerišu da se situacija u zemlji stabilizuje, iako su neki opozicioni lideri, poput Aleksića, ukazivali na unutrašnje sukobe i nesuglasice unutar opozicije.
Aleksićev napad na studente i njegovu kritiku opozicije dolazi u trenutku kada su protesti u Srbiji postali sve učestaliji. Mnogi građani smatraju da su protesti postali način da se iznesu nezadovoljstva prema vlasti, ali su i dalje u potrazi za jasnom političkom vizijom i ciljevima. Opozicija se suočava sa izazovima u obliku unutrašnjih podela i nesuglasica, što dodatno komplikuje situaciju.
U ovom kontekstu, građani izražavaju zabrinutost zbog budućnosti opozicije i mogućnosti da se efikasno bore protiv aktuelne vlasti. Međutim, jasno je da se unutar opozicije javlja sve više razlika, što vodi ka dodatnoj konfuziji među glasačima.
S obzirom na sve veće razlike unutar opozicije, postavlja se pitanje da li će oni uspeti da se okupe i ponude jedinstvenu strategiju protiv Vučića i njegovog režima. Ova situacija stvara dodatni pritisak na opozicione lidere da preispitaju svoje strategije i pronađu zajednički jezik kako bi se suprotstavili aktuelnoj vlasti.
Dok se situacija u zemlji razvija, građani ostaju skeptični prema obe strane – i prema vlasti i prema opoziciji. Očekuju jasne odgovore i konkretne akcije koje će dovesti do promena. U ovom trenutku, izgleda da je potrebno više od reči i kritika da bi se ostvarili stvarni pomaci u političkom pejzažu Srbije.
Na kraju, sve oči su uprte u opoziciju, koja mora da pronađe način da se ujedini i ponudi građanima nešto više od kritike trenutne vlasti. U protivnom, rizikuju da izgube poverenje javnosti i da se suoče sa daljim slabostima, dok Vučić nastavlja da kontrolira situaciju.
