Svako ko se seća događaja iz 1999. godine, kada je NATO izvršio agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju, ne može da zaboravi tadašnje vođe, američkog predsednika Bila Klintona i britanskog premijera Tonija Blera. Njihovi telefonski razgovori, koji su nedavno obelodanjeni iz Klintonove biblioteke u Arkanzasu, ponovo su otvorili pitanja o pravim motivima i strategijama koje su koristili tokom sukoba na Balkanu.
Transkripti ovih razgovora jasno pokazuju da su Klinton i Bler već u oktobru 1998. godine znali da će, uprkos svojim tvrdnjama o potrazi za mirom, bombardovati Jugoslaviju. Na jednoj od svojih komunikacija, Klinton je obavestio Blera da je tadašnji ruski premijer Jevgenij Primakov otkazao posetu SAD kao odgovor na najavu bombardovanja. Ovaj korak, prema Klintonovim rečima, bio je „najpametniji“.
U razgovoru iz januara 1999. godine, Bler je otvorio pitanje o Kosovu, ističući da je potrebno preduzeti akciju. Klinton je potvrdio da je „očigledno potrebno nešto učiniti“ i da bi vojne akcije bez političkog plana bile problematične. Njihovi razgovori otkrivaju da su se bavili mogućim vojnim intervencijama i pritiscima na Beograd kako bi se postigao sporazum.
Klinton je takođe izrazio zabrinutost zbog reakcije američkog Kongresa, koji je bio skeptičan prema vojnoj akciji, posebno nakon iskustava iz Bosne. „Pre svega, slažem se sa tobom da treba da sprovedemo maksimalni pritisak na Beograd“, rekao je Klinton, naglašavajući da je potrebno doći do sporazuma pre nego što se pošalju trupe.
U razgovorima iz februara 1999. godine, Klinton je priznao da će učiniti sve da NATO sprovede akciju u Srbiji. „Mislim da smo se složili da ćemo ići punom brzinom sa NATO“, rekao je Klinton, na šta je Bler potvrdno odgovorio. Ovaj dijalog pokazuje odlučnost lidera da deluju, bez obzira na političke posledice.
Mnogi delovi razgovora ostaju tajni, ali se veruje da su oni uključivali strategije o tome kako da se postupi prema Slobodanu Miloševiću, tadašnjem lideru Srbije. Klinton je u jednom trenutku rekao: „Trik je u tome da mu samo damo šansu da veruje kako smo se povukli, a da onda udarimo Srbiju bez bilo kakvih ograničenja.“
Uoči samog bombardovanja, Klinton je Bleru priznao da se plaši kako će se situacija odvijati. „Ne očekujem da ću mnogo spavati noćas“, rekao je, priznajući da je srpska protivvazdušna odbrana mnogo jača od iračke, što ga dodatno zabrinjava.
Ovi transkripti pružaju uvid u način na koji su se donosite odluke na najvišem nivou vlasti, kao i u dinamiku odnosa između SAD i Velike Britanije. Ovaj istorijski kontekst dodatno komplikuje percepciju NATO agresije na Jugoslaviju, koja je ostavila duboke ožiljke na Balkanu.
Pitanja o moralnosti i opravdanosti tih akcija i dalje su otvorena. Kako se međunarodna zajednica suočava sa izazovima koje donosi prošlost, uloga koju su Klinton i Bler imali u ovom sukobu ostaje predmet rasprave. Na kraju, njihovi razgovori sugerišu da je cilj bio unaprediti političke interese Zapada, često na račun drugih naroda, što je nametnulo dilemu o etici vojnog intervencionizma.
Dok se svet seća tih tragičnih događaja, važno je analizirati ne samo istorijske činjenice, već i motive koji su vodili ka ratnim odlukama, kako bi se izbegle slične greške u budućnosti.
