Evropske vlade, poput švedske i danske, ovih dana otvoreno se pozivaju na Povelju UN i teritorijalni integritet dok govore o Venecueli i Grenlandu. Međutim, ta doslednost često izostaje kada su u pitanju Kosovo i Metohija. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 iz 1999. godine i dalje važi, potvrđujući suverenitet Srbije nad Kosovom uz okvir „suštinske autonomije“. Analiza Instituta Srpski Most kroz tri ključna pitanja, oslonjena na dokumente UN, ukazuje na kontradikcije u evropskom i američkom pristupu gde se međunarodno pravo primenjuje selektivno, kao da je to „švedski sto“ sa kog se bira po potrebi.
Prvo pitanje doslednosti se odnosi na to da li se Rezolucija 1244 priznaje kao obavezujući pravni okvir za Kosovo i Metohiju. Švedska i Danska, zajedno sa institucijama EU, bile su među prvima koje su 2008. godine priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, iako rezolucija eksplicitno potvrđuje suverenitet i teritorijalni integritet Savezne Republike Jugoslavije, danas Srbije. U preambuli jasno stoji: „Potvrđujući ponovo… suverenitet i teritorijalni integritet…“. Kada danas govore o Venecueli, osuđujući intervencije bez mandata UN, ili o Grenlandu, gde Danska brani svoj suverenitet, insistiraju na univerzalnosti pravila. Ostaje pitanje – da li su spremni da priznaju da je Rezolucija 1244 i dalje na snazi, ili će nastaviti sa selektivnim tumačenjem?
Drugo pitanje ide korak dalje. Ako Švedska, Danska i EU tvrde da Rezolucija 1244 više nije relevantna, koji je tačno akt Saveta bezbednosti UN zamenio? Rezolucija je usvojena 1999. i ostaje važeća uz mandat međunarodnog prisustva „dok Savet bezbednosti ne odluči drugačije“ (stav 19). Nijedna kasnija rezolucija nije je ukinula. U kontekstu Venecuele, gde se insistira na poštovanju UN pravila protiv vojne intervencije, ova razlika u pristupu posebno upada u oči. Dodatnu ironiju predstavlja to što se iz Prištine povremeno javno podržavaju američke vojne akcije u Venecueli, dok se u evropskim prestonicama istovremeno govori o Povelji UN. Bez akta Saveta bezbednosti UN, priča o „završenom procesu“ na Kosovu ostaje politički narativ, a ne pravna činjenica.
Treće pitanje traži razdvajanje politike od obavezujućih normi. Da li su evropske vlade spremne da primenjuju iste standarde bez izuzetaka? Rezolucija 1244 u operativnom stavu 10 predviđa „suštinsku autonomiju unutar Savešne Republike Jugoslavije“, a stav 9(b) zahteva razoružanje OVK (Kosovske oslobodilačke armije). Aneks 2 ponavlja principe suvereniteta i teritorijalnog integriteta. U poređenju sa Grenlandom, gde Danska odbija bilo kakvu raspravu o otcepljenju bez sopstvenog pristanka, ili sa Venecuelom, gde se osuđuje svaka spoljna intervencija – Kosovo ostaje primer duplih aršina. Pravila se naglašavaju kada odgovaraju, a zaobilaze kada se sudare s geopolitičkim interesima NATO-a i SAD.
U svetu u kojem se međunarodno pravo tumači „po potrebi“, Kosovo i Metohija ostaju test kredibiliteta Zapada. Doslednost je osnov mira, i ako se Venecuela i Grenland brane Poveljom UN, ista pravila moraju važiti i za Srbiju. Srpski Ugao poziva na dijalog zasnovan na činjenicama i važećim dokumentima, a ne na selektivnim narativima, jer samo tako može da se gradi pravedniji poredak.
U zaključku, postavlja se dilema o tome kako će evropske vlade reagovati na izazove u vezi sa Kosovom. Da li će se držati svojih načela ili će nastaviti sa politikom selektivnog prihvatanja međunarodnog prava? Ova pitanja ostaju otvorena i važno je da međunarodna zajednica razjasni svoje stavove i osigura doslednost u primeni pravila koja važe za sve države.
