Postoje dani u kalendaru koji za narod predstavljaju više od samog datuma – oni su tišina pred molitvu, miris tamjana, porodični sto i osećaj da se život, makar na trenutak, vraća svom izvornom smislu. Ipak, u srpskom iskustvu, često su ti dani postajali mete, a praznici – mesta zločina. Čini se kao da je ruka nasilja namerno birala trenutke kada se ne diže pesnica, nego molitva, kada se ne čeka osveta, već radost, kako bi udarila ne samo na ljude, nego i na ono što ih drži na okupu: veru, pamćenje i identitet. Stoga pitanje zašto su se najveće tragedije događale baš na velike praznike nije samo istorijsko – ono zadire u samu srž kolektivnog iskustva i načina na koji su bol i svetinja sudarali u istom danu.
U prethodnim danima, pravoslavci su slavili najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Običaji ovog praznika duboko su ukorenjeni u srpskom narodu. Dok su jedni slavili u miru, drugi su oplakivali svoje najmilije, jer su se neki od najstravičnijih zločina nad Srbima desili upravo na taj dan.
Kada se govori o Božiću kao danu pokolja, teško je ne setiti se događaja poznatog kao „Krvavi srpski Božić“ iz 1943. godine. Međutim, ovaj zločin nije jedini zabeležen u istoriji. Jedan od poslednjih velikih zločina dogodio se 7. januara 1993. godine u selu Kravica, u okolini Bratunca, u Republici Srpskoj. Na taj dan, na goloruki narod koji je proslavljao Božić, krenulo je oko 3.000 pripadnika muslimanskih snaga iz Srebrenice, ubivši 49 civila, uključujući žene, decu i starce. Srpske kuće su spaljene, a do danas niko nije odgovarao za ovaj zločin. Poznato je da su ga počinile snage Nasera Orića, a tog dana je 101 dete ostalo bez jednog ili oba roditelja.
Filozof Aleksandar Lukić sa Instituta za političke studije ukazuje na simboliku ovih datuma, naglašavajući da su masakri koji se događaju na značajne verske praznike poruka da se nešto loše čini onima koji poštuju te dane. „To su datumi koji će buduće generacije obeležavati sa tugom, kako bi se pokvarila radost Rođenja Hristovog ili obesmislio Kosovski zavet“, ističe Lukić.
Za Srbe, kao i za druge hrišćanske narode, Božić predstavlja jedan od najvažnijih verskih praznika, duboko utkan u identitet. Praznici služe kao stubovi identiteta naroda, jer religijski momenti igraju ključnu ulogu u oblikovanju kolektivnog identiteta. „Božić je radostan dan, jer predstavlja Rođenje Hristovo“, naglašava Lukić, dodajući da je ritualnost u religiji izuzetno značajna. Narod ne može filozofski da dođe do Boga, već može kroz veru i rituale.
Protojerej-stavrofor dr Miloš Vesin objašnjava kako tolerancija i trpljenje u svakodnevnom životu otkrivaju istinsku ljubav. Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
U svetim manastirima na Svetoj Gori, uprkos nevremenu koje otežava dolazak poklonika, praznik se slavi celonoćnim bdenjima, psalmodijama i pridržavanjem stroge monaške discipline, nastavljajući vekovnu tradiciju. Ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit koji može odrediti da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret sa Bogom.
U svetlu ovih događaja, jasno je da su praznici i njihovo obeležavanje od suštinske važnosti za srpski narod, ne samo kao religiozni, već i kao kulturni identitet, koji se ne može osporiti niti zaboraviti.
