Mnogi vlasnici pasa brinu se kada njihova štenad tokom igre počnu da grizu ruke, hvataju nogavice ili nasrću na odeću i pokretne predmete. Ovakvo ponašanje često se doživljava kao neposlušnost ili prvi znak agresivnosti, ali stručnjaci naglašavaju da se zapravo radi o prirodnoj razvojnoj fazi kroz koju prolazi gotovo svako štene. U tom periodu, štenad svet upoznaje kroz usta, koristeći ih za istraživanje, komunikaciju i igru.
U prvim mesecima života, štenad ne razlikuje igračku od ljudske ruke, što dovodi do instinktivnih reakcija hvatanja, nasleđenih od predaka. Ugrizi su najčešći tokom igre ili uzbuđenja, kada štenad još nema razvijenu kontrolu nad svojim reakcijama. Osim toga, smena mlečnih zuba, koja se dešava između trećeg i petog meseca, može izazvati nelagodnost i svrab desni, što dodatno podstiče žvakanje.
Pored fizioloških razloga, socijalni razvoj šteneta igra ključnu ulogu. Tokom igre s drugim psima, štenad uči koliko jako sme da ugrize. Kada ugriz postane previše snažan, drugo štene prekida igru ili se povlači, čime se jasno postavlja granica prihvatljivog ponašanja. Ovaj proces razvija takozvanu kontrolu ugriza, odnosno sposobnost psa da prilagodi jačinu stiska vilice.
Međutim, problem nastaje kada štenad pokušava da primeni ta pravila u kontaktu s ljudima, jer ljudi ne reaguju kao drugi psi. Zbog toga mladi pas mora iznova da uči šta je dozvoljeno. Vlasnici često primećuju da se grickanje pojačava u večernjim satima, kada štenad postaje nemirno i hvata ukućane za noge ili odeću. Iako mnogi to tumače kao višak energije, stručnjaci sugerišu da to može biti znak premora i preopterećenosti.
U tim trenucima, štenad nema dovoljno razvijenu sposobnost samokontrole, pa ugriz postaje način oslobađanja napetosti i uzbuđenja koje ne ume drugačije da kanališe. Način na koji vlasnik reaguje u tim situacijama ima presudan uticaj na buduće ponašanje psa. Cilj nije potpuno zabraniti ugriz, već naučiti štenad da kontroliše intenzitet i usmeri potrebu za žvakanjem na odgovarajuće predmete.
Kada pas pokuša da ugrize ruku ili odeću, stručnjaci preporučuju mirno prekidanje igre i preusmeravanje pažnje na igračku ili predmet namenjen žvakanju. Tako se prirodan nagon ne kažnjava, već se usmerava na prihvatljiv način. Važno je da vlasnik bude dosledan; svako grickanje koje dovodi do prekida igre može pomoći štenetu da poveže takvo ponašanje s gubitkom interakcije koju želi.
Kazne u obliku povišenog tona, grubih reakcija ili fizičkog kažnjavanja mogu izazvati suprotan efekat, povećavajući stres i nesigurnost kod psa, a u nekim slučajevima mogu dovesti i do razvoja odbrambene agresije. Zato je važno razlikovati normalnu igru od ponašanja koje može ukazivati na dublji problem. Uobičajeno grickanje obeležava opušteno telo šteneta, mahanje repom i želja za kontaktom.
S druge strane, ukočeno držanje tela, uporan pogled, režanje ili snažni ugrizi mogu ukazivati na strah, frustraciju ili pojačanu napetost. U takvim situacijama može biti potrebno savetovanje stručnjaka za ponašanje pasa. Kako štenad raste i završava fazu promene zuba, potreba za grickanjem se postepeno smanjuje, najčešće nakon šestog meseca života. Ipak, stručnjaci upozoravaju da se ponašanje neće samo od sebe ispraviti ukoliko pas ne nauči granice i kontrolu ugriza.
Period ranog odrastanja je presudan za formiranje budućih navika. Štene ne koristi zube kako bi pokazalo dominaciju ili neposlušnost, već zato što uči kako da kontroliše svoje ponašanje. Stoga, mirno, strpljivo i dosledno usmeravanje ostaje najvažniji deo vaspitanja mladog psa.
