Najnovija studija Republičkog zavoda za statistiku o životu mladih u Srbiji otkrila je zabrinjavajuće trendove koji ukazuju na sve kasnije osamostaljivanje mlađih generacija. Podaci pokazuju da većina mladih u Srbiji i dalje živi sa roditeljima, dok značajan procenat nema decu ni u četvrtoj deceniji života. Čak 67 odsto osoba između 15 i 34 godine nikada se nije selilo iz mesta rođenja.
Sociološkinja Hristina Cvetičanin Knežević tumači ove podatke u širem kontekstu, ističući da oni prate globalni trend kasnijeg osamostaljivanja mladih, koji je usko povezan sa finansijskom stabilnošću. „Mi jesmo u jednoj ekonomskoj krizi u poslednjih par godina i to se vidi po mladima koji treba da se osamostale i započnu samostalan život,“ objašnjava Cvetičanin Knežević.
Govoreći o budućnosti, sociološkinja upozorava na ozbiljne posledice koje ovakvi trendovi mogu imati na društvo u celini. Naglašava da je pogrešno posmatrati demografsku sliku izolovano od drugih parametara života. „Ako se nastavi ovaj trend siromaštva – koji nije prisutan samo u Srbiji, ali ga mi direktno osećamo, gde ćemo imati mnogo većih problema u odnosu na tzv. odliv mozgova, odnosno nizak natalitet. Demografska slika nam ukazuje da mladi nemaju dovoljnu podršku da započnu samostalni život, ali ne samo to, nego da nemaju dovoljno podrške da se brinu o roditeljima kada oni uđu u neke godine i kada im je potrebna tuđa nega i briga,“ dodaje ona.
Cvetičanin Knežević ističe paradoks u kojem se društvo nalazi – s jedne strane nema adekvatnu brigu za starije, a s druge strane nema sistem podrške za mlade da započnu samostalan život. Ovakva situacija, prema njenim rečima, dovodi ka regresiji društva: „To je ono što nas očekuje – da idemo u rikverc, umesto u budućnost.“
Položaj mladih u Srbiji je, prema mišljenju sociološkinje, izuzetno nestabilan. Društvo vrši pritisak na mlade da što pre počnu da žive svoje živote, ali ne obezbeđuje neophodne uslove za to. „Ono što je karakteristično sada za mlade je da čak i kada jesu u nekoj vrsti radnog odnosa, to su nestalni ugovori, neizvesnost i nemogućnost da se digne kredit i reši stambeno pitanje,“ dodaje ona.
Ova situacija dovodi do toga da mladi ostaju „zarobljeni u obrascima u kojima su bili kao deca i nastavljaju da bivaju u ulozi deteta,“ ističe sociološkinja. Studija takođe ukazuje na značajnu rodnu dimenziju problema. Cvetičanin Knežević naglašava da u starosnoj grupi u drugoj polovini tridesetih godina duplo više muškaraca živi sa roditeljima u odnosu na žene. Ona objašnjava ovaj fenomen kroz prizmu kulturnih očekivanja, ukazujući na to da se od muškaraca očekuje da započnu svoju porodicu tek kada budu dovoljno finansijski samostalni, dok se od žena očekuje da napuste roditeljsku kuću i prestanu da budu ekonomski teret.
Sociološkinja zaključuje da ova ekonomska nejednakost ne utiče samo na lične živote mladih, već se preliva i na živote njihovih primarnih porodica i ljudi oko njih. Etnolog Bogdan Dražeta ističe da ideja „produžene mladosti“ nije jedinstvena za Srbiju, već je prisutna i u drugim zemljama. On objašnjava da se „dobrom mladošću“ smatra ona koja se „proživi,“ što često podrazumeva postepeno osamostaljivanje kroz nekoliko faza.
Dražeta naglašava da trenutna situacija u Srbiji ne pruža mladima stabilan put ka samostalnosti. Nedostatak sigurnih subvencija ili drugih finansijskih podrški otežava odvajanje od roditeljskog doma. Dodatni faktor koji zadržava mlade u roditeljskoj kući jeste i briga o starijima. Istraživanja pokazuju da slični fenomeni postoje i u zemljama poput Grčke, Španije i Italije, gde postoji grupa mladih ljudi sa prihodima od 700 do 1.000 evra, što im omogućava određeni životni standard, ali ne i kupovinu nekretnine ili potpuno finansijsko osamostaljivanje.
Zaključak je da demografske promene u Srbiji nisu samo rezultat ekonomskih faktora ili „odliva mozgova,“ već su duboko povezane sa kulturnim shvatanjima o tome šta znači biti mlad i kako bi trebalo proživeti taj period života.
