Bio je 14. decembar 1972. godine, i Sernan je znao da će njegovi otisci biti poslednji koji će neko vreme ostati u mesečevom tlu, jer su planirane misije Apolo 18, 19 i 20 već bile otkazane. Ipak, verovatno nije mogao da pretpostavi da će, više od 50 godina kasnije, njegov govor ostati poslednje reči koje je čovek izgovorio na Mesecu. Artemis II, čije lansiranje NASA priprema već od marta nakon nedavnih odlaganja zbog testiranja, izvešće prelet oko Meseca, ali neće sleteti. Ipak, ta misija će označiti prvo putovanje ljudi u blizinu Meseca još od Apola 17.
„Kratak odgovor na to pitanje je politička volja“, rekla je Tizel Mjur-Harmoni, istoričarka nauke i tehnologije i kustoskinja Apolo kolekcije u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i svemira Smitsonijan instituta u Vašingtonu. „Potrebna je ogromna politička volja da se ljudi pošalju na Mesec. To su izuzetno složene, veoma skupe, velike nacionalne investicije. To mora biti prioritet tokom dužeg vremenskog perioda.“ Od završetka programa Apolo, koji je ugašen zbog budžetskih rezova, bilo je više saveznih inicijativa da se ljudi ponovo pošalju na Mesec. „Ali ono što se dešavalo jeste da su se sa promenama predsedničkih administracija menjali i prioriteti u svemirskom programu. Tako da nismo imali trajnu političku volju da se sprovede program koji zahteva mnogo godina, značajno finansiranje i velike resurse“, dodala je Mjur-Harmoni.
Les Džonson, bivši glavni tehnološki direktor NASA-e, koji je u agenciji radio više od tri decenije, složio se da su česte političke promene bile ključni faktor. „Na svake četiri do osam godina, ciljevi i prioriteti NASA-e u oblasti ljudskih svemirskih letova potpuno su i radikalno menjani“, rekao je. Kada je 1990. počeo da radi u NASA-i, predsednik Džordž H. V. Buš je naložio povratak na Mesec. Međutim, Bil Klinton je 1993. tu inicijativu ukinuo i usmerio fokus na izgradnju svemirske stanice. Džordž V. Buš je 2001. ponovo pokrenuo plan povratka na Mesec kroz projekat Konstelacija. Barak Obama je zatim preusmerio prioritete ka asteroidima, a Donald Tramp ih ponovo vratio ka Mesecu. Nakon 2020. godine, Džo Bajden je prvi put nastavio postojeći program bez radikalnih promena.
Pored političkih prepreka, misije na Mesec predstavljaju i ogroman tehnički izazov. Mesec je udaljen oko 400.000 kilometara, a više od polovine pokušaja sletanja završilo se neuspehom. Program Artemis, koji koristi raketu i svemirsku letelicu razvijane dve decenije uz trošak veći od 50 milijardi dolara, predstavlja najnoviji i najperspektivniji pokušaj NASA-e. Iako postoje sličnosti između Apola i Artemisa, jednostavno ponavljanje programa Apolo danas ne bi bilo praktično. Lanci snabdevanja i stručnjaci koji su gradili tadašnju opremu više ne postoje.
Tehnologija je danas daleko naprednija — Orion ima računare 20.000 puta brže i sa 128.000 puta više memorije nego Apolo — ali svemirski letovi su i dalje izuzetno složeni, opasni i skupi. Takođe, ciljevi su drugačiji. Apolo je bio „zastava i otisci stopala“ misija. Artemis ima za cilj uspostavljanje dugoročne infrastrukture i trajnog ljudskog prisustva na Mesecu. Razvoj komercijalne svemirske industrije dodatno je podstakao povratak Mesecu. NASA sada sarađuje sa privatnim kompanijama poput SpaceX-a, Boeinga i Blue Origina. Iskustvo stečeno kroz Međunarodnu svemirsku stanicu, gde ljudi neprekidno borave više od 25 godina, biće ključno za dugoročne boravke na Mesecu.
Tokom Hladnog rata, slanje ljudi na Mesec bilo je deo takmičenja sa Sovjetskim Savezom. Danas se kao rival posmatra Kina, koja planira da pošalje posadu na Mesec do 2030. godine. Sjedinjene Države su pokrenule Artemis sporazume, koje je potpisalo više od 60 zemalja, kako bi definisale bezbedan i održiv pristup istraživanju svemira. Ipak, današnji pristup je oprezniji nego šezdesetih godina, naročito nakon tragedija Apola 1, Čelendžera i Kolumbije. Kako je rekao Džon Jang: „Geološka istorija Zemlje je prilično jasna — vrste koje žive samo na jednoj planeti ne traju dugo.“
