Poznajete li nekoga ko svog psa tretira kao člana porodice, možda čak i kao dete? Možda ste to baš vi. Ako im slavite rođendane, kupujete garderobu ili im tepate kao bebama – niste usamljeni. Naučnici kažu da za to postoji dubok razlog koji seže hiljadama godina unazad.
Naime, istraživanja pokazuju da ljudski mozak reaguje na pse gotovo isto kao i na malu decu. Tokom hiljada godina pripitomljavanja, psi su razvili ponašanja i osobine koje podsećaju na one kod beba – i to nije slučajno. Evolucija je učinila da ih doživljavamo upravo tako.
Zahari Silver, direktor Laboratorije za pseću kogniciju na Occidental koledžu u SAD, kaže da nije ni najmanje iznenađen što se ljudi emotivno vezuju za svoje pse. „Psi su pažljivo birani da budu prijateljski, odani i prilagođeni ljudima. Oni doslovno ‘hakuju’ naš sistem vezivanja – isti onaj koji nas tera da volimo i štitimo svoju decu“, objašnjava on.
Alison La Kos, majka troje dece, priznaje da je nakon porođaja osetila jaku potrebu da štiti i voli svoju decu. Ali isti talas emocija preplavio ju je kada je udomila dva psa – jednog planinskog i jednog pudlu. „Odmah sam ih zavolela. Bili su kao moje bebe“, kaže ona.
Da to nije usamljeno iskustvo, potvrđuje i istraživanje sa Harvarda iz 2014. godine. Naučnici su putem magnetne rezonance posmatrali aktivnost mozga majki dok gledaju slike svoje dece, svojih pasa i tuđe dece i pasa. Ispostavilo se da se prilikom gledanja sopstvenog deteta i psa aktiviraju ista područja mozga – ona zadužena za nagradu, emocije i prepoznavanje. Postojala je samo jedna razlika: mozak ipak nešto jače reaguje na slike deteta, što znači da i dalje pravi razliku između ljudskog i životinjskog bića – ali veza sa psom je skoro jednako snažna.
Oksitocin, poznat i kao „hormon ljubavi“, oslobađa se u našem telu kad gledamo nekoga koga volimo – dete, partnera, a da – i psa. Taj osećaj bliskosti nije slučajan. Istraživanja pokazuju da se tokom maženja, gledanja u oči i igre nivo oksitocina povećava i kod ljudi i kod pasa. Ovaj hemijski krug nas podstiče da tražimo više kontakta i gradimo još dublju vezu.
Silver ističe da je odnos sa psom za mnoge ljude danas gotovo jednak onom sa članovima porodice. „Kada pas pogleda čoveka tim toplim pogledom, mozak reaguje kao da gleda dete koje mu treba“, kaže on.
Prema rečima dr Federika Rosana, stručnjaka za komparativnu kogniciju sa Univerziteta u Kaliforniji, ljudi su hiljadama godina birali pse koji su bili blagi, poslušni i usmereni na čoveka. Tako smo nesvesno favorizovali one koji izgledaju kao bebe – okrugle glave, velike oči, izražajna lica. Psi su čak razvili mišiće oko očiju koji im omogućavaju da „prave lice“ koje deluje tužno ili razdragano – i koje izaziva snažnu empatiju kod ljudi.
Njihova igra, ponašanje i čak razmišljanje podseća na dete od dve do tri godine. Zato mnogi vlasnici psa ne vide samo ljubimca – već neko ranjivo biće koje zavisi od njih i kojem žele da pruže sigurnost. Alison kaže da ne pravi veliku razliku između brige za decu i svojih pasa. Redovno ih šiša, kupuje igračke, vode ih na odmor, a kada ne može – ostaju u hotelu za pse sa sopstvenim TV-om. Kuću su birali zbog velikog ograđenog dvorišta. „Zapravo, ne mogu da zamislim dom bez njih“, priznaje.
Veza između čoveka i psa nije samo stvar emocije – ona je upisana u naš mozak, oblikovana evolucijom i potvrđena naukom. Psi nisu samo kućni ljubimci – oni su članovi porodice. I ako se prema njima ponašate kao prema deci, sada znate – za to postoji sasvim dobar razlog.
