Zbog čega pravoslavni hrišćani oslovljavaju sveštenike sa „oče“, uprkos Hristovoj reči iz Jevanđelja po Mateju (23,9) koja kaže: „I ocem ne zovite nikoga na zemlji; jer je u vas jedan Otac koji je na nebesima“? Ovo pitanje postavlja brojne dileme među hrišćanima, posebno onima koji tek ulaze u veru ili pripadaju drugim denominacijama. Sveštenik Matijas Freze iz Ruske pravoslavne parohije Svetog Hristofora u Majncu, u svom video obraćanju objavljenom 27. januara 2026. godine, nudi dublje razumevanje ove teme.
Freze naglašava da se Hristove reči ne smeju tumačiti izolovano ili površno. On ističe da Crkva nikada nije shvatila ovu zapovest kao zabranu bilo kakvog očinstva, već kao upozorenje protiv pogrešnog razumevanja autoriteta. Kao ključni biblijski primer, sveštenik navodi apostola Pavla, koji se u Prvoj poslanici Korinćanima naziva duhovnim ocem vernika. Ova titula ne implicira prisvajanje Božje uloge, već preuzimanje odgovornosti za one koje je u veri rodio.
U ovom kontekstu, duhovno očinstvo se ne doživljava kao izvor života ili vlast, već kao poziv na služenje. Sveštenik, prema Frezeu, ne daje ono što je njegovo, već prenosi ono što je primio od Boga. Hristova opomena, stoga, odnosi se na samouzdizanje i zloupotrebu moći, što je suprotno pravom duhovnom vođstvu.
Freze takođe skreće pažnju na potencijalne opasnosti izopačenog duhovnog vođstva. Kada se duhovnik postavlja kao zamena za savest, ili kada se vera gradi na strahu, duhovno očinstvo prestaje da bude hrišćansko. U pravoslavnom razumevanju, Bog je jedini Otac, dok je sveštenik samo sluga, nosilac odgovornosti i spremnosti na žrtvu.
S druge strane, sveštenik upozorava i na opasnost potpuno odbacivanje autoriteta. Vera ne može rasti u izolaciji; ona se razvija u odnosima. Zdravo duhovno očinstvo prepoznaje se po smirenosti, otvorenosti i usmerenosti ka Hristu. Umesto da vezuje vernika za sebe, ono ga vodi ka Bogu.
Dilema oko oslovljavanja sveštenika sa „oče“ može se razrešiti tek kada se Hristove reči sagledaju u njihovoj punini. Bog ostaje jedan Otac, a sve što se dešava u Crkvi ima smisla samo ako upućuje ka Njemu, bez straha i bez prisvajanja. U toj prozirnosti, kako zaključuje sveštenik Freze, leži granica i pravi smisao svakog duhovnog autoriteta.
Osim toga, otac Hrizostom Filipesku u svom promišljanju razotkriva pritisak koji sveštenici često osećaju, pokazujući koliko su brzi utisci daleko od stvarne istine o njihovom pozivu. Protojerej Tarasije Zabudjko objašnjava da se suština zabrane oslovljavanja ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta gde se obavlja Bezkrvna Žrtva.
Pravoslavna Crkva gleda na zle pomisli kao na demonske napade, deo neprekidne duhovne borbe koju čovek vodi tokom života. U tom kontekstu, i najverniji hrišćani se ponekad suočavaju s dilemama: gde prestaje poverenje, a gde počinje lična odgovornost. Veliki svetitelji pravoslavlja nude savremen i dubok odgovor na pitanje o odnosu prema svešteniku.
Sve ovo ukazuje na složenost odnosa između sveštenika i vernika i poziva na dublje razumevanje duhovnih uloga unutar Crkve. U tom smislu, ključna je usmerenost na Hrista, koja omogućava istinsko duhovno vođstvo i autentičnu zajednicu vernika.
