Savremeni roditelji, vođeni najboljim namerama, često stvaraju atmosferu u kojoj deca postaju centar sveta. Ovaj pristup, iako izvorno zasnovan na ljubavi i brigama za dobrobit deteta, može dovesti do problema u razvoju njihovih ličnosti. Strah od toga da deca neće imati dovoljno ili da će doživeti razočarenje dovodi do popuštanja u vaspitanju. Svaka njihova želja se ispunjava, svaka greška se opravdava, a hirovi se tretiraju kao potrebe. Na taj način se deci daje osećaj da zaslužuju sve samo zato što postoje, bez ikakvog truda, žrtve ili preuzimanja odgovornosti.
U takvom okruženju, dete lako postaje „mali gospodar“ doma. Navikava se da se svi prilagođavaju njegovim željama i potrebama, što stvara nerazumevanje osnovnih vrednosti i granica. Deca koja rastu bez postavljenih granica ne uče strpljenje, ne razvijaju saosećanje i ne stiču sposobnost da se nose sa životnim poteškoćama. Odrastajući u uverenju da su uvek u pravu, takva deca često smatraju da je jedino njihovo mišljenje važno, što može dovesti do ozbiljnih problema u međuljudskim odnosima.
Pravoslavno učenje nudi drugačiji pristup vaspitanju. U ovoj tradiciji, dete se posmatra kao dar koji treba negovati pažnjom i ljubavlju, ali takođe i postavljanjem razboritih granica. Pravoslavlje naglašava važnost bliskosti između roditelja i deteta, ali ne i potčinjenosti. Roditelji treba da pokazuju ljubav, ali ne i da ugađaju svakom hiru. Autoritet u porodici treba da bude prisutan, ali na nežan i postojan način, gde roditelji služe kao primer u svemu.
Vaspitanje se ne sastoji u izbegavanju neprijatnosti, već u učenju truda, poštovanja, odgovornosti i poniznosti. Ovaj pristup može pomoći deci da postanu zreli i odgovorni ljudi, sposobni da se nose sa izazovima koje život donosi. Starac Porfirije Kavsokalivit, poznati duhovnik, ukazivao je na greške koje savremeni roditelji prave u vaspitanju, kao i na posledice koje to može imati kada deca odrastu.
On je istakao da današnji svet postaje pokvaren, gde se deca previše hvale i gde im se ne postavljaju granice. Odrastajući sa ogromnim egoizmom, takva deca gube poštovanje prema Bogu, preziru veru i roditelje, postajući neukrotiva i okrutna. Umesto da postanu hrišćani, često postaju egoisti. Ovaj trend predstavlja ozbiljnu pretnju za duhovni i moralni razvoj društva.
Crkva poziva roditelje da budu svesni svoje odgovornosti, jer se duhovni put deteta velikim delom gradi kroz njihove odluke, reči i dela. Pravoslavna tradicija uči da se Bog otkriva kroz ljubav, milosrđe i nepokolebljivu vernost, kao onaj koji nikada ne napušta svoje stvorenje, čak ni kada se ono udalji od njega. Čovekovo srce je stvoreno za mir, čistotu i blagost, dok gnev i egoizam izvire iz gordosti.
U zaključku, roditelji bi trebali da prepoznaju važnost postavljanja granica i učenja dece o stvarnim vrednostima. Ovaj proces zahteva strpljenje i trud, ali rezultati će se isplatiti. Deca koja odrastaju sa razumevanjem odgovornosti i empatije postaju sposobni pojedinci, spremni da se suoče sa izazovima života i doprinesu zajednici. Pravoslavno učenje može pružiti smernice za zdravije vaspitanje, koje će omogućiti deci da postanu ne samo srećni, već i duhovno ispunjeni ljudi.
