U svetu monaštva, duhovno putovanje preobražava monahe u hodočasnike večnosti. Kroz čin monaškog postriga, monasi se simbolično odriču sveta i rađaju za život u Hristu. Jedan takav primer je otac Zosim iz Manastira Tumane, koji je prihvatio novo ime prilikom svog monašenja, simbolično pokazujući da je ‘umro’ kao Zoren i ‘rođen’ kao Zosim. Za monahe, odricanje od svetovnih radosti uključuje i proslavu rođendana, jer je taj čin ljubavi i potpunog predanja Bogu. Otac Zosim kaže da ulazak u manastir znači ostavljanje sveta iza sebe, gde svet postaje daleki eho, a jedino što ostaje je molitva i predanje Hristu.
Otac Zosim ističe da proslava imendana ima dublje značenje za monahe, simbolizirajući obnavljanje zaveta i osnaživanje duhovnog putovanja kroz primer svetitelja čije ime nose. Čak i pre monašenja, otac Zosim nosio je duh monaškog predanja, te je imendan za njega predstavljao trenutak duhovne svetlosti koja monahe vodi ka spasenju. Otac Zosim nikada nije slavio rođendan u svetu, već je proslavljao imendan na dan Svetog Justina Ćelijskog, čime je svojim životom pokazao konstantno predanje Bogu i duhovnu posvećenost.
Imendan za monahe predstavlja važan duhovni trenutak, gde se monah ponovno rađa za život u Hristu i kroz sećanje na svetog zaštitnika osnažuje svoju duhovnu vezu sa Bogom. Ovaj čin ljubavi i predanja predstavlja neprocenjivu duhovnu vrednost za monahe, osvetljujući njihov put ka večnosti kroz svakodnevni život u manastiru.
