Koliko puta ste sebi rekli da ćete krenuti kada budete imali više znanja, više novca, više iskustva ili više samopouzdanja? Mnogi ljudi provode godine planirajući budućnost, analizirajući mogućnosti i pripremajući se za trenutak koji bi konačno trebalo da označi početak nečeg velikog. Međutim, taj trenutak često nikada ne dolazi. Umesto akcije, dolaze novi planovi, nove analize i novi razlozi za odlaganje.
Psiholozi upozoravaju da je osećaj potpune spremnosti uglavnom iluzija. Što više učimo i istražujemo, sve smo svesniji koliko toga još ne znamo. Umesto da nam dodatne informacije donesu sigurnost, one često stvaraju nove sumnje. Tako nastaje začarani krug u kojem stalno čekamo da se osetimo spremnije, dok prilike prolaze pored nas.
Na prvi pogled, dodatno učenje i priprema deluju kao odgovoran pristup. Međutim, postoji trenutak kada priprema prestaje da bude koristan alat i postaje način izbegavanja stvarnog izazova. To su ljudi koji pročitaju desetine knjiga o pisanju, a nikada ne napišu sopstveni tekst. Oni koji završe brojne kurseve o pokretanju biznisa, ali nikada ne registruju firmu ili predstave svoju ideju tržištu.
Psiholozi ovaj fenomen nazivaju produktivnom prokrastinacijom. Osoba je stalno zauzeta i ima utisak da napreduje, ali ključni korak ne pravi. U stvarnosti, problem nije nedostatak znanja, već strah od trenutka kada će teorija morati da se pretvori u praksu. Tada više nema skrivanja iza planova i priprema.
Jedan od razloga zbog kojih toliko ljudi odlaže početak krije se u načinu na koji funkcioniše ljudski mozak. Njegov primarni zadatak nije da nas učini uspešnim ili srećnim, već da nas zaštiti od potencijalnih opasnosti. Sve što je novo, neizvesno ili nepoznato mozak često doživljava kao rizik. Pokretanje novog posla, promena karijere, selidba, javni nastup ili ulazak u novu vezu mogu aktivirati osećaj nelagode i straha. U takvim situacijama mozak nudi jednostavno rešenje – nemoj da počinješ. Ako ne pokušamo, ne možemo ni da pogrešimo. Kratkoročno to deluje kao zaštita, ali dugoročno može dovesti do osećaja stagnacije, propuštenih prilika i žaljenja zbog stvari koje nikada nismo pokušali.
Jedna od najčešćih zabluda jeste verovanje da prvo moramo steći samopouzdanje kako bismo krenuli napred. U stvarnosti, psihološka istraživanja pokazuju suprotno. Najveći izvor samopouzdanja nisu motivacione poruke ni pozitivne misli, već lična iskustva u kojima smo nešto pokušali i uspeli. Čak i mali uspesi menjaju način na koji doživljavamo sebe. Kada napravimo prvi korak i vidimo da možemo da se nosimo sa izazovima, raste i naše poverenje u sopstvene sposobnosti. Ljudi kojima se divimo nisu čekali da se osećaju spremno. Oni su postali sigurniji kroz praksu, greške, prilagođavanje i istrajnost. Kao što toplota dolazi tek kada zapalimo vatru, tako i samopouzdanje dolazi tek kada počnemo da delujemo.
Kada razmišljamo o novim koracima, uglavnom se fokusiramo na ono što možemo izgubiti ako pokušamo. Mnogo ređe razmišljamo o tome šta gubimo ako stalno čekamo. Svaka godina provedena u odlaganju znači manje iskustva, manje prilika za učenje i manje šansi za napredak. Zbog toga stručnjaci ističu da nesavršen početak danas gotovo uvek vredi više od savršenog početka koji se neprestano odlaže za budućnost. Najveći rizik nije neuspeh, već život proveden u pripremama za nešto što nikada nije ni počelo.
Konačno, suština je u tome da je delovanje ključno za napredak. Umesto da se plašimo grešaka i neuspeha, trebali bismo ih prihvatiti kao deo procesa učenja. Svako odlaganje može nas udaljiti od naših ciljeva, dok svaka akcija, ma koliko mala bila, može doneti nova saznanja i iskustva koja nas čine jačima i spremnijima za buduće izazove.
