Mnogi se ljudi suočavaju sa situacijom kada su siti, ali iznenada požele grickalice poput čipsa ili čokolade. Iako su svesni da im hrana nije potrebna, želja za jelom se ipak pojavljuje. Nova studija objavljena u časopisu Appetite sugeriše da ova pojava nije toliko povezana sa snagom volje, koliko sa načinom na koji naš mozak reaguje na signale vezane za hranu. Istraživači ističu da su ti impulsi zapravo navike koje smo razvijali godinama, povezujući hranu sa zadovoljstvom i nagradom.
Psiholog Tomas Sambrook sa Univerziteta Istočne Anglije objašnjava da mozak često automatski reaguje na naučene obrasce ponašanja, čak i kada svesno mislimo da nismo gladni. Drugim rečima, ne jedemo uvek zato što nam je hrana potrebna, već zato što mozak prati već usvojeni obrazac.
Signali za hranu mogu biti različiti podsticaji koji nas navode da razmišljamo o jelu i pokreću želju za hranom. To mogu biti mirisi, određena doba dana, mesto na kojem se nalazimo, ljudi sa kojima smo, kao i emocije poput stresa ili dosade. Naučnici objašnjavaju da mozak kroz ponavljanje stvara vezu između određenih situacija i hrane. Na primer, ako često jedete kokice dok gledate film, mozak će automatski povezati film sa hranom i stvoriti očekivanje nagrade.
Aktivacija centara za zadovoljstvo u mozgu može povećati lučenje pljuvačke i motivaciju za jelom, čak i kada stomak nije gladan. Ove reakcije nemaju veze sa disciplinom, jer se javljaju i kod ljudi koji imaju jaku samokontrolu.
Stručnjaci naglašavaju važnost razlikovanja fizičke od emocionalne gladi. Fizička glad se javlja postepeno, prestaje kada se zasitimo, može se odložiti, a zadovoljava je gotovo svaka hrana. S druge strane, emocionalna glad se pojavljuje naglo, deluje kao da nikada ne prestaje, traži brzu reakciju i često je vezana za određenu hranu, izazivajući krivicu nakon obroka.
Emocionalno jedenje obično znači da pokušavamo da smirimo stres ili dosadu hranom, umesto da slušamo potrebe svog tela. Naučnici razlikuju fiziološku glad, kada telu zaista treba energija, i hedonističku glad, kada tražimo zadovoljstvo i nagradu. U slučaju hedonističke gladi, mozak se povezuje sa prijatnim iskustvima sa hranom, što nas podstiče da ih ponovimo.
Posebno jaka reakcija javlja se kod hrane bogate šećerom i mastima, jer ona pojačava lučenje dopamina, hormona zadovoljstva. Takva ponašanja mogu postati navike, a kod nekih ljudi dovesti do poremećaja prejedanja, jer gube osećaj za stvarnu glad i sitost.
Kako bi se oduprli impulsu za grickanjem, stručnjaci predlažu nekoliko koraka. Prvo, važno je prepoznati pravi razlog želje za hranom. Treba se zapitati da li smo zaista gladni ili je u pitanju dosada, stres ili potreba za utehom. Drugo, preporučuje se da se napravi kratka pauza pre nego što se uzme hrana, jer često želja oslabi ako se ne ispuni odmah.
Promena okruženja takođe može pomoći. Smanjite izloženost hrani koja vas iskušava i organizujte prostor tako da zdrave navike budu lakše. Strpljenje je ključno, jer promene navika zahtevaju vreme. Na kraju, jedite svesno, obratite pažnju na ukus, miris i teksturu hrane, bez ometanja poput telefona ili televizora.
Želja za grickalicama kada nismo gladni nije znak slabe volje, već rezultat navika koje je mozak godinama stvarao. Razumevanje razlike između fizičke i emocionalne gladi, kao i svesno praćenje signala koje telo šalje, može pomoći u kontroli potrebe za hranom i izgradnji zdravijeg odnosa prema ishrani.
