Ustav Republike Srbije jasno definiše odvojenost crkve od države, što bi trebalo da bude poštovano od strane svih. Ova odvojenost podrazumeva da Srpska pravoslavna crkva (SPC) ne bi trebala da se meša u rad državnih institucija i vlasti, niti bi vlast trebala da se meša u crkvene poslove. Ipak, postavlja se pitanje kakva je uloga SPC i njenog sveštenstva u trenutnim društvenim okolnostima u Srbiji.
Srpski manastiri su, od svog osnivanja, bili centri pismenosti i obrazovanja srpskog naroda. Monasi su se bavili prepisivačkom delatnošću, čuvajući značajne spomenike srpske kulture. Bez njihovog doprinosa, srpska istorija možda ne bi bila tako dobro dokumentovana. Ova delatnost je opstajala uprkos teškim vremenima, uključujući višedecenijsku vlast Osmanlijskog Carstva.
Tokom ratova i društvenih previranja, SPC je preživela razne nedaće, uključujući progon od strane komunističkog režima u Novoj Jugoslaviji. Ovaj progon je bio usmeren isključivo na Srpsku pravoslavnu crkvu, dok su druge religijske zajednice uživale određene privilegije. Nakon pada komunizma, SPC je doživela preporod; nove crkve su se gradile, stare su se obnavljale, a nacionalizovana crkvena imovina je vraćena na upravljanje.
Jedan od simbola ovog preporoda je završetak Hrama Svetog Save na Vračaru, koji predstavlja značajno duhovno i kulturno mesto za srpski narod. Međutim, SPC se i dalje suočava sa izazovima, posebno na Kosovu i Metohiji, gde se srpske crkve i manastiri ruše, a njihovu sigurnost obezbeđuju međunarodne vojne snage.
Sveštenici i monasi su građani Srbije sa svim građanskim pravima koja im Ustav garantuje. U okviru parlamentarne i demokratske države, normalno je da članovi SPC imaju različita politička mišljenja. Međutim, mešanje države i politike u rad crkve je nedopustivo, kao i obrnuto.
Ipak, postavlja se pitanje da li sveštenici treba da ukazuju na društvene devijacije koje mogu biti pogubne za društvo i državu. Tokom prošle godine, svedoci smo bili višemesečnih blokada na fakultetima, srednjim i osnovnim školama. Da li su sveštenici, nakon liturgija, upozorili svoje parohijane na negativne posledice takvog ponašanja mladih ljudi?
Takođe, da li bi ukazivanje na značaj obrazovanja, za koje se SPC vekovima borila, predstavljalo mešanje u politiku ili podršku vlasti? Da li su sveštenici osudili zaključavanje škola na praznik Svetog Save, kao što je to bio slučaj u vreme komunizma? Ova pitanja ostavljaju prostora za razmišljanje o ulozi SPC u savremenom društvu.
Na kraju, važno je da svako razmotri svoju poziciju i odgovornost u ovom kontekstu. SPC kao institucija može igrati ključnu ulogu u oblikovanju moralnih vrednosti i podizanju svesti o važnim društvenim pitanjima, ali to ne sme da bude na račun mešanja u politiku ili kršenja principa odvojenosti crkve i države. Uloga sveštenstva može biti da inspiriše zajednicu ka boljoj budućnosti, kroz promovisanje obrazovanja, kulture i tradicije, bez direktnog angažovanja u političkim pitanjima.
U ovom trenutku, važno je da se postigne ravnoteža između očuvanja duhovnosti i angažmana u društvenim pitanjima. Samo kroz dijalog i razumevanje različitih perspektiva može se doći do konstruktivnih rešenja koja će koristiti i crkvi i društvu u celini.
