Beograd – Novi roman profesorke srpskog jezika i književnosti Nataše Vasić, pod nazivom „Takmičenje“, istražuje pritisak koji obrazovni sistem, društvo i roditeljske ambicije nameću učenicima. Autorka ističe da se često zaboravlja ključna stvar – gde su u svemu tome deca. Vasić je naglasila da je roman rezultat ličnog preispitivanja i potrebe da promeni perspektivu, posmatrajući svet iz ugla matematike, iako se profesionalno ne bavi brojevima.
U razgovoru sa Tanjugom, Vasić je istakla da je tokom pisanja shvatila koliko je važno promeniti perspektivu kako bi mogla da obrade priče koje su se nakupile u njenom životu. „Kada sam sabrala onoliko koliko sam umela, shvatila sam da moram da promenim perspektivu da bih mogla da obradim priče koje su mi se nakupile“, rekla je.
Prema njenim rečima, u savremenom društvu je „komplikovanije živeti“ ukoliko se ne zna matematika i prirodne nauke, jer pritisak na takmičenjima dolazi više iz tih oblasti nego iz humanističkih. „Zna se da one ‘ne donose ‘leba’. To je neka vrsta narativa i predrasude“, naglašava ona, dodajući da veruje da svako ko dobro radi svoj posao može da živi od njega.
Vasić je podelila svoja iskustva iz škole i razmišljanja o okvirima u kojima deca odrastaju. „Ja sam ovde nastupila umetnički i želela sam da napravim roman. Knjiga je nastala u dahu, tog leta posle 3. maja“, rekla je Vasić. Istakla je da je roditeljski pritisak na decu postao sve jači, sa ambicijom da deca budu najbolja i da im ocene donose prosperitet, iako to nije uvek istina.
Autorka smatra da bi trebalo ukinuti ocene, jer one nisu pravo merilo znanja. „Nastavnik daje višu ocenu da mu roditelj ne bi dolazio, a oni koji se drže kriterijuma trpe veće pritiske“, naglašava Vasić. Ocenjivanje bi trebalo da podstiče učenike i budi njihovu unutrašnju motivaciju, a ne da ih opterećuje.
Vasić ukazuje na to da su deca „neverovatna“ i da se otvaraju kada im nastavnik pristupi ispravno. Smatra da su deca preopterećena školskim zadacima i da nemaju dovoljno vremena da budu deca, ali naglašava da digitalni alati mogu imati pozitivan efekat ako se pravilno koriste.
Govoreći o razlici između privatnih i državnih škola, Vasić je istakla da privatne škole često imaju prednost zbog manjeg broja učenika u odeljenju, što omogućava više pažnje svakom detetu. Takođe, podsetila je da je ranije škola bila prostor formiranja sistema vrednosti, dok danas roditelji preuzimaju tu odgovornost.
Vasić smatra da deca prihvataju pravila, ali ne podnose nepravdu. „Deca vole pravila i granice. Ne vole da se ta pravila krše“, rekla je, dodajući da je škola mesto odrastanja, sazrevanja i socijalizacije.
U romanu se pojavljuje priča o majci koja se vratila iz inostranstva kako bi sina upisala u Matematičku gimnaziju, verujući da je to jedini put do uspeha. Vasić ističe da često koristi humor u razgovoru sa roditeljima kako bi im pomogla da shvate da svaki učenik ima svoje afinitete i da ne postoji jedinstven put do uspeha.
Na kraju, Vasić je naglasila da društvene mreže mogu biti inspirativne i korisne, ali da je važno naći ravnotežu. „Treba učiti istoriju i videti koliko naše bake, prabake nisu imale izbora“, zaključila je. U njenom romanu se odražava duboka zabrinutost za sudbinu dece u savremenom društvu, kao i potreba da se promene pristupi obrazovanju i odrastanju.
