Od 1989. godine, kada je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, Srbija nije ozbiljno razmatrala povratak nuklearnoj energiji. U poslednje vreme, međutim, ta tema ponovo dolazi u fokus, posebno nakon razgovora predsednika Aleksandra Vučića sa generalnim direktorom „Rosatoma“, Aleksejem Lihačovim. Ovaj susret je rezultirao ponudom o saradnji u razvoju nuklearne energetike, koja uključuje izgradnju elektrana, obuku stručnjaka i uključivanje domaćih firmi u međunarodne projekte.
Dr. Slavko Dimović, direktor Instituta za nuklearne nauke „Vinča“, ističe da je veoma važno da Srbija razmatra različite opcije kada je reč o nuklearnoj energiji. On smatra da je Srbija na početku razvoja nuklearnog programa i da je prerano govoriti o konkretnim projektima. U ovoj fazi, ključno je analizirati ponude i iskustva vodećih kompanija u ovoj oblasti, kako bi se doneli informisani strateški odluke.
Proces razvoja nuklearnog programa podeljen je u tri faze. Prva faza uključuje donošenje strateške odluke o ulasku u nuklearni program, zatim slede pripreme za ugovaranje i izgradnju, a na kraju sama realizacija. Srbija je trenutno u prvoj fazi, a nedavno je održan prvi sastanak Međuresorne eksperimentalne radne grupe za ispitivanje opravdanosti pristupa razvoju nuklearne energije.
Izmenama zakona ukinut je moratorijum na nuklearne elektrane, što predstavlja pravni temelj za razvoj ovog sektora. Nakon donošenja konačne odluke, potrebno je uspostaviti regulatorni okvir koji će obuhvatiti širok spektar zakona vezanih za zaštitu životne sredine, planiranje korišćenja zemljišta i administrativne procedure.
Finansijski aspekti izgradnje nuklearne elektrane takođe su značajni. Planiranje troškova zavisi od broja blokova ili reaktora, kao i od lokacije na kojoj će se elektrana graditi. Preliminarne procene ukazuju da bi za dva bloka od po 1.200 megavata, uz povoljne međudržavne sporazume, bilo potrebno od 12 do 15 milijardi evra. Od interesa su strane partnerske kompanije i banke koje bi podržale projekat, a postoji značajno interesovanje za ulaganje u ovakve projekte.
Dobar deo razgovora fokusira se na strateška partnerstva koja mogu biti ključna za finansiranje i realizaciju projekta. U međudržavnim kreditima, Srbija može dobiti povoljne kamatne stope, što dodatno olakšava finansiranje. Na primer, Kineska izvozno-uvozna banka je nudila kredite sa kamatnom stopom od tri odsto, što je izuzetno povoljno za zemlju u razvoju.
Kada je reč o tehnologijama koje bi se koristile za prvu nuklearnu elektranu, Dimović naglašava da je još rano da se donese konačna odluka. Međutim, naglašava da bi reaktori trebalo da budu najnovije generacije, uz poseban fokus na tretman radioaktivnog otpada i troškove projekta. Preliminarne analize pokazuju da bi konvencionalne velike elektrane trenutno mogle biti isplativije za Srbiju, dok mali modularni reaktori nose veći rizik zbog svoje faze razvoja.
Ekonomsku opravdanost nuklearne elektrane za Srbiju treba posmatrati kroz prizmu dugoročne energetske stabilnosti i zamene zastarelih termoelektrana. Nuklearna energija postaje isplativa kada ima visoku stopu iskorišćenosti, a nuklearke su najjeftinije kada rade neprekidno.
Dimović takođe ukazuje na važnost uključivanja domaće industrije i kadrova u ovaj proces. Iako Srbija trenutno nema kapacitete kakve je imala nekadašnja SFRJ, domaće kompanije mogu i moraju učestvovati u izgradnji nuklearne elektrane. Prilika za sticanje iskustva može biti učešće u izgradnji nuklearke PAKŠ 2 koja je već u toku.
Na kraju, Dimović naglašava da je važno informisati građane o nuklearnoj energiji i njenim prednostima. Strah od nuklearne energije je razumljiv, ali moderna tehnologija obezbeđuje višestruke bezbednosne sisteme. U svetlu budućih izazova, nuklearna energija se može posmatrati kao ključni stub energetskog sistema Srbije, koji može obezbediti dugoročnu stabilnost i razvoj.
