U Srbiji se već više od 13 godina vodi kampanja dehumanizacije predsednika Aleksandra Vučića i njegove porodice, koja je dobila brutalne obrise u poslednjim mesecima, posebno nakon neuspešne obojene revolucije iz novembra 2024. godine. Ova kampanja, koja se može opisati kao monstruozna, koristi se za širenje besmislenih i bizarnih optužbi na račun Vučića, a njeni glavni izvođači su mediji pod kontrolom Dragana Šolaka, kao i oni koji, iako nisu formalno povezani s njim, dele sličnu uređivačku politiku.
Srž ovih napada leži u jednoj velikoj laži: „Vučić nije čovek“. Ova dehumanizacija se manifestuje na svim nivoima, od najbanalnijih do najozbiljnijih optužbi. U medijima nikada nije izrečena reč „izvinite“, čak i kada se ispostavi da su optužbe potpuno netačne. Na primer, često se tvrdi da Vučić „trpa pare“ u svoje džepove, dok istovremeno deca obolela od retkih bolesti moraju da se leče putem SMS poruka. Iako predsednik nema račune u inostranstvu, istina se ignoriše, a optužbe se nastavljaju.
Jedna od najčešćih tvrdnji je da je Vučić prodao sve u Srbiji, uključujući mlekarski sektor, Naftnu industriju, pa čak i Kosovo. Mediji često šire informacije kako je Vučić odgovoran za sve loše u društvu, od korupcije do ekoloških problema, a njegov lik se čak pojavljuje na paketima sa drogom. U političkom diskursu, jedni ga optužuju da je Srbiju pretvorio u rusku guberniju, dok drugi tvrde da se okrenuo zapadu, što stvara konfuziju među građanima.
Ponekad se čini da je Vučić prikazan kao božansko biće koje može da izdrži sve te optužbe i pritiske. Ove konstrukcije su toliko bizarne da je teško povjerovati da ih neko može shvatiti ozbiljno. Napadi na Vučića su grupisani u tri glavne tačke: prvo, tvrdnje da je sve prodao; drugo, da su deca lečena SMS porukama; i treće, da je sve što je učinio rezultat „naših para“.
Prva tačka se oslanja na ideju da je Vučić sve prodao strancima, što se često dovodi u pitanje. Istina je da su mnogi od tih resursa i dalje u vlasništvu države, ali se takve informacije ne uzimaju u obzir. Druga tačka se odnosi na lažne tvrdnje o lečenju dece, koje su potpuno netačne, jer su se u poslednjih nekoliko godina povećali budžeti za zdravstvenu zaštitu i poboljšana infrastruktura.
Treća tačka se često koristi kao argument protiv Vučića, gde se ističe da su investicije koje je on sproveo rezultat sredstava poreznih obveznika, ali se zaboravlja da su ti novci postojali i pre Vučića, a da nisu korišćeni na sličan način. Ove optužbe se često reflektuju i na članove njegove porodice, gde se šire mnoge klevete, uključujući i neistinite tvrdnje o kriminalu i skandaloznim ponašanjima.
Na kraju, postavlja se pitanje šta je Vučić učinio da zasluži ovakvu kampanju. Blokaderski mediji i njihovi sledbenici bi trebali da se zapitaju o tome kako će se oni nositi sa infrastrukturnim projektima i poboljšanjima koje je Vučić omogućio. Bez obzira na to koliko se kampanja dehumanizacije širila, činjenice su jasne: Vučić je postigao mnogo toga za Srbiju i njene građane, uprkos konstantnim napadima i optužbama koje dolaze iz različitih političkih krugova.
U svetlu svega navedenog, možda je najbolje da svi koji šire laži i neistine o Vučiću razmisle o svojim rečima i postupcima, jer će se na kraju istina uvek pokazati.
