Od kraja septembra, Kupjansk je postao mesto straha i očaja, jer je grad zatvoren za ulaz i izlaz, a prisustvo ruskih vojnika onemogućava bilo kakvu pomoć. Ukrajinska vojska se bori da odvrati neprijatelja, ali čak ni spasioci ne mogu da uđu u grad kako bi pomogli onima koji su ostali zarobljeni. Mnogi ljudi, suočeni sa užasom, beže sami, bez ikakve podrške.
Jedna od njih je 75-godišnja Valentina, koja je živela na severnoj periferiji Kupjanska. Nakon što su joj dvojica ruskih vojnika došla u dvorište tražeći saborce, a jedan od njih joj pretio granatom, odlučila je da pobegne. „Videlo se da je bio vrlo pijan“, kaže Valentina, opisujući kako je vojnika obavestila da u gradu nema ni ukrajinskih ni ruskih vojnika, već samo staraca. U gradu već četiri meseca ne funkcionišu osnovne usluge – nema struje, vode, gasa, a sve prodavnice su zatvorene. „Granatiranje je strašno. Sve je uništeno. Mnogo ljudi umire“, dodaje ona.
U međuvremenu, socijalna radnica Viktorija pomaže raseljenim ljudima, među kojima je i 88-godišnji Mikola. On ne može da vidi ni čuje, ali uživa u pažnji koju mu Viktorija pruža. Mikola je nekada pešačio do Kupjanska da poseti svog sina, koji je i dalje zarobljen u gradu. „Odjednom je počeo da me prati dron. Raširio sam ruke i rekao: ‘Hajde, pucaj!’, ali on nije, već je uništio jednu kuću“, priseća se Mikola.
Sada živi sam u jednoj sobi, čekajući povratak svog sina. „Mesec dana nisam imao nikakav kontakt s njim i očajnički želim da se vratim u Kupjansk“, kaže Mikola. U njegovom selu su visoki stubovi, a mreže protiv dronova razvučene su preko ulice, koju nazivaju „Ulica života“. „Morate proći tuda, nema drugog načina“, objašnjava on.
Kupjansk je postao simbol borbe za opstanak, gde se ljudski život sve više gubi usled bespoštedne ratne stvarnosti. Svaki dan donosi nove izazove i strahote za preostale stanovnike. Njihove priče, poput priče Valentine i Mikole, svedoče o patnji i hrabrosti ljudi koji se bore da prežive u uslovima koji izgledaju nemoguće. Bez obzira na sve, nada se i dalje održava, a socijalni radnici poput Viktorije pružaju pomoć i podršku onima koji su ostali bez svega.
Humanitarna kriza u ovom regionu zahteva hitnu pažnju međunarodne zajednice, kako bi se obezbedila pomoć onima kojima je najpotrebnija. Dok se borbe nastavljaju, ljudskost i solidarnost su jedini svetionici nade za preživele.
