Beograd – Baletski igrač i dugogodišnji prvak Kanadskog nacionalnog baleta Aleksandar Antonijević izjavio je danas da je balet krvava umetnost, ali i da je to cena potpunog posvećivanja sceni. Antonijević trenutno je angažovan u Novom Sadu kao gost-pedagog Baleta Srpskog narodnog pozorišta i priprema novu verziju čuvene „Žizele“, čija je premijera planirana za mart naredne godine.
„Umetnička direktorka Aja Jung mi je predložila da koreografišem novu verziju ‘Žizelu’, što je za mene veliki izazov i korak napred. Od svoje osamnaeste godine igram tu ulogu i imam čvrsto formirano mišljenje o njoj. Želeo sam da zadržimo klasični baletski rečnik, ali i da priču približimo publici na savremen način“, rekao je Antonijević.
Osim toga, angažovan je i u Kopenhagenu kao saradnik Alekseja Ratmanskog, gde asistira na novom celovečernjem baletu za Kraljevski danski balet. „Imao sam sreću da je negde na kraju moje karijere Kanadski balet pozvao Ratmanskog, koji je po mom viđenju verovatno vodeći klasični koreograf u svetu, živi u Njujorku i radi sa svim kompanijama“, dodao je.
Njegova umetnička priča počela je u baletskoj školi u Novom Sadu, a zatim je nastavljena u Cirihu, gde je dobio prvi solistički ugovor. Godine 1991. prešao je u Kanadski nacionalni balet, gde je, kako kaže, ostao 23 godine i odigrao sve velike uloge svetskog repertoara. „Komedija mi nikada nije ležala. Ja sam uvek bio dramatičan igrač, u tome sam se pronalazio“, prisetio se Antonijević.
Govoreći o životu na sceni, naglasio je da je balet jednako zahtevan kao profesionalni sport. „Dan počinje u 10 ujutru sa klasom koja traje sat i po, sledi šest sati proba, a zatim priprema za predstavu. Fizički ste angažovani ceo dan, a intelektualno 24 sata“, objasnio je. Na Zapadu, kako je rekao, ugovori važe iz sezone u sezonu, a igrači moraju biti spremni za sve uloge koje im kompanija dodeli.
Umetnost baleta, prema njegovim rečima, postala je komercijalizovana i sistem penzija se menja. „Nemačka je nekada bila fantastična, posle osam godina u kompaniji, imate doživotnu penziju od 40. godine. To se menja, sistem je surov. Naša karijera je kratka i moramo da mislimo na budućnost“, naglasio je Antonijević.
On je takođe istakao da je balet na Zapadu dinamičniji i komercijalizovaniji nego kod nas. „Ne možete igrati samo ‘Labudovo jezero’, morate dovesti mlađu publiku. To su fizički atraktivni baleti, moderna muzika, minimalni kostimi“, rekao je. Takođe je napomenuo da se i dalje neguje stari sistem vezan za ruski repertoar, iako i najveće kuće danas igraju i moderni balet.
Povrede su, prema njegovim rečima, sastavni deo profesije i mnogi igrači zbog njih rano završavaju karijeru. „Ja sam imao telo koje je stvarno bilo napravljeno za balet, tako da nisam uništio kukove i zglobove. Radio sam od prvog dana do poslednjeg, kada sam otišao u penziju“, rekao je Antonijević.
Nakon penzionisanja, pronašao je novi izraz u fotografiji, koja je za njega u vizuelnom smislu slična baletu. „Fotografija je došla prirodno. Mi ceo dan posmatramo sebe u ogledalu, učimo o proporcijama, svetlu, izrazu“, objašnjava Antonijević. Trenutno radi na projektu „Box of Sorrows“, ciklusu portreta u kojem istražuje osećaj gubitka identiteta posle odlaska sa scene.
„Ta serija još traje, nalazim nove ljude, nove teme i nadam se da ću moći da napravim knjigu i međunarodnu izložbu. Važna je tema da smo svi isti, imamo istu bol i da to nekako ljude zbliži“, dodao je. Govoreći o razlikama između klasičnog i modernog baleta, naveo je da je klasičan balet izuzetno zahtevan dok moderni balet često koristi ekstremne položaje i zahteva prilagođavanje novom pokretu za svakog koreografa.
Aleksandar Antonijević ostaje posvećen umetnosti baleta, kako kroz svoje koreografije, tako i kroz nove projekte koji istražuju granice umetničkog izraza.
