Nikola Kalabić, bivši komandant Gorske kraljeve garde Jugoslovenske vojske u otadžbini, ostaje predmet polemika i misterije osam decenija nakon njegovog nestanka. Njegova sudbina je obavijena tajnom, a mnogi podaci o njegovom životu i smrti su još uvek nedostupni zbog tajnosti arhiva. Postavlja se pitanje da li je Kalabić bio heroj i borac za slobodu ili saradnik okupatora, što dodatno komplikuje njegovu ostavštinu.
Kalabića su mnogi smatrali vernim saborcem Dragoljuba Draže Mihailovića, vrhovnog komandanta četnika, dok su drugi sumnjali u njegovu lojalnost. Tokom 1941. godine, priključio se ilegalnom četničkom pokretu Koste Pećanca, ali se, razočaran Pećancem zbog saradnje s okupatorima, 15. septembra 1941. godine pridružio Mihailoviću na Ravnoj gori.
Verzije o njegovoj smrti su brojne i ponekad protivrečne. Prema jednoj verziji, Kalabić je poginuo u sukobu sa agentima OZNA kod Degurićke pećine blizu Valjeva 19. januara 1946. godine. Druga verzija sugeriše da je uhvaćen od strane OZNA i pristao na saradnju, kako bi pomogao u pronalaženju Mihailovića. Postoje i tvrdnje da je Kalabić bio živ čak u aprilu 1946. godine, s obzirom na to da su pronađena pisma koja je navodno pisao Krcunu.
Još jedna verzija govori o tome da je Udba u martu 1946. godine planirala da ga spasi pod lažnim identitetom, dok neki veruju da je Kalabić odlučio da ga likvidiraju pošto su otkrili njegovu izdaju. Prema ovoj verziji, ubijen je u stanu u Kosovskoj ulici ili u sedištu Udbe za Srbiju, najverovatnije u maju 1946. godine.
Božidar Spasić, penzionisani inspektor Službe državne bezbednosti, tvrdi da je Kalabić doživeo duboku starost u jednom selu u okolini Šapca, gde je živeo pod promenjenim identitetom do devedesetih godina. On iznosi podatke o sestrama predsednika Srpske narodne odbrane koje su dolazile u Beograd i zanimale se za Kalabića, što ukazuje na to da je možda zaista bio živ u to vreme.
Spasić je naveo da nikad nije pronašao službenu belešku koja bi potvrđivala da je Kalabić streljan, što dodatno potkrepljuje sumnju u zvanične verzije o njegovoj smrti. On tvrdi da se služba nije bavila ovim slučajem, a informacije o Kalabiću su ignorisane. Tokom osamdesetih godina, četnička imigracija je tražila Kalabića u okolini Šapca, što može sugerisati da je on zaista bio živ.
Osnovni sud u Valjevu 2011. godine doneo je rešenje koje je Kalabića odredilo kao umrlog 19. januara 1946. godine, ali ta presuda nije konačna. Kalabić je proglašen ratnim zločincem bez suđenja, ali je 2022. godine rehabilitovan. Apelacioni sud u Beogradu je potvrdio rešenje Višeg suda u Valjevu, koje je usvojilo zahtev za rehabilitaciju, koji je podnela Kalabićeva unuka.
Uprkos različitim verzijama o njegovoj sudbini, Kalabić ostaje figura koja izaziva raspravu o činjeničnom stanju stvari tokom turbulentnog perioda u istoriji Jugoslavije. Njegova priča je simbol složenosti i kontradikcija koje su obeležile vreme Drugog svetskog rata i posleratnog razdoblja. Kalabićeva sudbina, obavijena misterijom, ostaje nejasna, a njegovo nasleđe i dalje deli javnost.
