Kada je 1991. godine sleteo u indijski grad Kalkutu, Patrik Svejzi bio je na vrhuncu svoje karijere, ali se suočavao sa osećajem neispunjenosti. Osvojivši publiku kroz romantične hitove kao što su „Prljavi ples“ i „Duh“, kao i akcione filmove kao što su „Drumska kafana“ i „Tačka prekida“, glumac je očajnički tražio priliku da pokaže svoju ozbiljnu dramsku stranu. Njegova želja bila je da dokaže da je više od samo lepog lica i snažnog tela, te je tražio kompleksne uloge koje bi mu omogućile da pokaže svoj pravi glumački raspon.
Kada je saznao da Roland Džofe, reditelj nagrađivanog filma „Polja smrti“, traži glavnog glumca za novu dramu „Grad radosti“, Svejzi je osetio da je konačno dobio šansu koju je čekao. U svojim memoarima „Vreme mog života“, napisao je da je instinktivno znao da rad sa Džofeom može promeniti ne samo njegovu karijeru, već i život. Nažalost, ispostavilo se da su njegovi osećaji bili samo delimično tačni.
U „Gradu radosti“, Svejzi je igrao Maksa, američkog hirurga koji, nakon gubitka deteta na operacionom stolu, odlazi u Kalkutu tražeći duhovno iskupljenje. Tokom svog boravka, povezuje se sa lokalnim farmerom koji ga uvodi u siromašnu četvrt gde žive bolesni i siromašni. Kroz hrabrost i dostojanstvo ovih ljudi, Maks postepeno pronalazi mir.
Iako priča može danas delovati kao klišej o „belom spasiocu“, Svejzi je verovao da snima film koji će ostati upamćen. Privlačila ga je složenost lika koji se stalno borio sa svojim unutrašnjim demonima. Obećao je reditelju da će raditi neumorno i da će mu „dati svoje srce“ ako dobije ulogu.
Tokom priprema, glumac je volontirao u manastiru Majke Tereze, gde je brinuo za bolesne i umiruće. Jednom prilikom je pomagao dečaku sa teškim opekotinama, što je za njega bilo emotivno iskustvo. „Nisam gadljiv, ali bilo je bolno skidati zavoj sa njegove rane. Ipak, njegova hrabrost bila je nadahnjujuća“, ispričao je Svejzi kasnije.
Nažalost, kada je film konačno stigao u bioskope, dočekan je hladno. Publika i kritičari su kritikovali njegov predvidljivost i površni prikaz Indije. Za Svejzija, koji je u projekat uložio celog sebe, to je bio težak udarac. Nije mogao da prihvati da je njegova „uloga života“ doživela veliki neuspeh.
Ova situacija oslikava izazove sa kojima se mnogi glumci suočavaju prilikom pokušaja da pređu iz jedne faze karijere u drugu. Iako je „Grad radosti“ bio ambiciozan projekat, rezultati nisu ispunili očekivanja, što je dodatno potvrdilo strahove i nesigurnosti koje su pratili Svejzija tokom njegove karijere. Njegova potraga za ozbiljnošću u glumi, na kraju, nije donela željeni rezultat, ali je ostavila trajan utisak na njega kao umetnika.
Dok se industrija zabave i dalje razvija, priča Patrika Svejzija ostaje podsećanje na to koliko je teško ponekad ostvariti snove u svetu filma. Bez obzira na neuspehe, njegov trud i posvećenost umetnosti ostaju inspiracija mnogim mladim glumcima koji teže da postignu slične visine.
Svejzi je nastavio da se bori sa svojim unutrašnjim demonima, ali je njegovo iskustvo u „Gradu radosti“ ostalo značajno poglavlje u njegovoj karijeri, koje ga je oblikovalo kao umetnika i kao čoveka. Na kraju, čak i neuspeh može doneti lekcije koje se ne mere isključivo komercijalnim uspehom, već dubinom ljudskog iskustva koje je film zapravo prikazivao.
