Miomir Petrović, poznati pisac, nedavno je predstavio svoj roman „Dionisije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“, koji istražuje život i karijeru prećutanog glumca Ivana Petrovića, koji je bio aktivan između dva svetska rata. Petrović, koji je za Tanjug govorio o svom delu, ističe da ga je fascinirala ličnost Ivana Petrovića, a takođe je osvrnuo na savremeno društvo i surovi konzumerizam.
Pisac je otkrio da je prvi put čuo za Ivana Petrovića pre nekoliko godina, kada je Jugoslovenska kinoteka počela da se bavi tematskim podsetnicima na značajne ličnosti iz sveta filma. Njegova istraživanja su ga dovela do bogatstva informacija o Petroviću, koji je bio više od običnog glumca – bio je renesansna ličnost.
Roman „Dionisije 1941“ prati Svetislava Petrovića iz Novog Sada, koji je kao Ivan Petrović postao svetski poznat glumac. Petrović je opisao svog prezimenjaka kao „lepog, naočitog i visokog“ čoveka, koji je tečno govorio nemački i mađarski, a na Olimpijadi u Stokholmu 1912. godine predstavljao je Austro-Ugarsku u plivanju.
U svom delu, Petrović takođe navodi zanimljive anegdote iz života Ivana Petrovića. Tokom njegove posete Jugoslaviji 1928. godine, dobio je orden Svetog Save od kralja Aleksandra Karađorđevića, što je bio veliki uspeh za njegovu karijeru. Pisac se seća da su žandarmi čuvali hotel ‘Moskva’, gde je glumac bio smešten, a obožavaoci su ga dočekivali kao zvezdu, što je podsećalo na fanatizam obožavalaca grupe Beatles.
U romanu se takođe osvrće na to kako je Ivan Petrović postao popularan tokom svoje karijere, a nakon smrti Rudolfa Valentina, mnoge novine su ga smatrale naslednikom te filmske zvezde. Pisac upoređuje Ivana Petrovića s današnjim zvezdama poput Bred Pita, ističući njegovu privlačnost i uticaj.
Tokom svoje karijere, Ivan Petrović je igrao u melodramama i romansama, a snimao je i u Nemačkoj, gde je učestvovao u antiratnim i propagandnim filmovima. Pisac naglašava da su ovi filmovi bili deo nacističke produkcije, ali da su se fokusirali na melodramatične priče, a ne direktno na ratnu propagandu. Nakon rata, glumac nije bio denacifikovan jer nije bio član Nacional-socijalističke partije, ali je njegova karijera bila obeležena kontroverzama.
Petrović je takođe govorio o životu umetnika u savremenom društvu, gde su potrošačke vrednosti postale dominantne. On smatra da se ljudi takmiče u uspehu i statusu, što stvara pritisak i nezadovoljstvo. „Živimo u eri stravičnog konzumerizma“, rekao je Petrović, ukazujući na to kako društvene mreže promovišu lažnu sliku o sreći i uspehu.
Pisac je naglasio da pisanje i čitanje mogu biti oblik terapije, ističući da umetnost ima moć da pomogne ljudima da razumeju sebe i svet oko sebe. On veruje da umetnici ne traže samo novac, već i dublje značenje u svom radu, a umetnost je način da se izraze svoja osećanja i misli.
U zaključku, Petrović je naglasio koliko je važno ostati autentičan u svetu koji često favorizuje površnost. Njegov roman o Ivanu Petroviću nije samo biografija, već i refleksija o umetnosti, identitetu i društvenim normama. Kroz lik Ivana Petrovića, autor istražuje univerzalne teme ljubavi, ambicije, i unutrašnjeg sukoba, pozivajući čitaoce da se zamisle o vlastitim životima i težnjama.
