Trideset godina ćutanja, provere i strpljenja kulminiralo je jednom rečenicom izgovorenom pred prepunom bazilikom: Crkva je priznala čudo. Ova izjava biskupa Arde, Frensisa Dafija, obznanjena 1. septembra tokom biskupijskog hodočašća, označila je istorijski trenutak za Merion Kerol, Irkinju iz Atlouna. Njeno svedočanstvo o isceljenju postalo je prvo zvanično priznato čudo u nacionalnom marijanskom svetilištu Nok od 1879. godine, kada je zabeleženo prvo ukazanje.
Biskup Dafi istakao je da je došlo do stvarnog i trajnog isceljenja Merion, koja je godinama trpela od teških zdravstvenih problema. Tokom okupljanja, prisutni su bili članovi njene porodice, uključujući supruga Džimija, dvoje dece i petoro unučadi. Dafi je naglasio da medicina ne može da objasni ovo isceljenje, što dodatno produbljuje misteriju ovog događaja.
Merion Kerol je, tada šezdesetosmogodišnja žena, na dan svog ozdravljenja uneta u baziliku na nosilima, potpuno paralizovana. U svom svedočenju za „Catholic News Service“, opisala je svoj bolni put: bila je dvostruko inkontinentna, slepa na jedno oko, a na drugo imala veoma slab vid. Osim toga, nije mogla pravilno da jede, govorila je sa poteškoćama, a imala je i epilepsiju.
U trenutku blagoslova bolesnih, tadašnji episkop Kolm O’Rajli blagoslovio ju je pokaznicom sa Presvetim Tajanstvom dok je ležala na nosilima. Merion se seća da je osetila predivan osećaj i čula blagi šapat povetarca koji joj je govorio da, ako se nosila otvore, može da ustane i hoda. Ova prekretnica bila je trenutak koji je promenio njen život.
Nakon Svete mise, Merion je odvezena u Dom za odmor i negu Svetog Jovana u Noku. Kada je zatražila da se nosila otvore, medicinsko osoblje je ostalo zatečeno. Jedna medicinska sestra priznala je da je pristala na to samo kako bi je umirila, međutim, kada su nosila otvorena, Merion je spustila noge na tlo. U tom trenutku, ustala je uspravno, ne osećajući ukočenost, i njen glas se vratio, kao i pokretljivost ruku.
Crkva nije žurila sa priznanjem ovog čuda. Otac Ričard Gibons, rektor svetilišta Nok, objasnio je da je priznanje usledilo nakon dugogodišnjeg rada medicinskog odbora koji je ispitao slučaj. U pismu jednog gastroenterologa, navedeno je da je „dramatično poboljšanje od trenutka njene posete Noku neobjašnjivo“.
Merion je primetila da se medicina značajno razvila od njene bolesti. Iako su tadašnje informacije o multiploj sklerozi bile ograničene, naglasila je da je njena ćerka kasnije dobila istu dijagnozu, ali se može brzo potvrditi zahvaljujući napretku u tehnologiji, poput magnetne rezonance. Ipak, i tada i sada, njeno ozdravljenje ostaje bez medicinskog objašnjenja.
Danas Merion ne smatra svoje isceljenje ličnom pobedom. Vreme posvećuje pomaganju bolesnima u Noku, svedoči o svom iskustvu u Irskoj i inostranstvu, služi kao vanredna deliteljka Svetog Pričešća u svojoj parohiji i prati bolesne i umiruće. Merion ističe da njeno ozdravljenje ne pripada samo njoj, već je to poseban dar kako bi ljudi znali da su Isus Hristos i Presveta Bogorodica prisutni.
Ova priča o Merion Kerol nije samo svedočanstvo o ličnoj izuzetnosti, već i podsećanje na snagu vere, koja nadmašuje ljudsko razumevanje i koja može doneti čuda čak i u najtežim trenucima. Svojim delovanjem i posvećenjem drugima, Merion pokazuje da je isceljenje samo prvi korak na putu ka služenju i pomaganju onima kojima je potrebna podrška. Njen život se, stoga, ne meri samo isceljenjem, već i ljubavlju i pažnjom koju pruža drugima, čineći svet boljim mestom.
