U Holandiji je plivanje obavezna veština koju deca moraju da savladaju, a program obuke uključuje plivanje sa odećom i spasavanje. Slična praksa postoji i u Mađarskoj, gde osnovci imaju plivanje dva puta nedeljno tokom prve dve godine školovanja. Ove mere ukazuju na sve veću svest o važnosti plivanja kao životne veštine, posebno u kontekstu sigurnosti na vodi.
Tema plivanja postala je aktuelna na društvenim mrežama, gde je instruktorka plivanja iz Novog Sada pokrenula diskusiju o tome zašto se plivanje ne uči u školama kao deo fizičkog vaspitanja. U razgovoru je istakla zabrinjavajuće primere dece koja ne znaju da plivaju, iako se bave sportovima kao što je džudo. Ova situacija je izazvala brojne reakcije, a mnogi komentatori su se složili da je potrebno više pažnje posvetiti obrazovanju o plivanju.
Jedna članica grupe je podelila svoj lični primer, naglašavajući da je kao neplivač želela da nauči plivanje, ali nije imala pristup obuci jer u njenoj sredini nema škole za odrasle. Druga članica je podelila iskustvo učenja plivanja svog supruga u četrdesetoj godini, što pokazuje da nikad nije kasno za sticanje ove veštine.
U međuvremenu, iz Vrbasa dolaze pozitivni primeri, gde osnovne škole organizuju obuke za neplivače. Deca u drugom razredu imaju trodnevnu obuku tokom tri nedelje, a mnogi nastavljaju sa treninzima nakon toga. Ova praksa je opstala decenijama i pokazuje da se s pravim pristupom može stvoriti svest o važnosti plivanja.
U Mađarskoj, plivačka obuka je deo školskog kurikuluma, a program „Nacija koja pliva“ ima za cilj da obezbedi da svako dete nauči da pliva. Ovaj program finansira vlada i sprovodi Mađarski plivački savez, sa ambicijom da do 2028. godine obuhvati više od 300.000 dece. Od 1959. godine, plivanje je obavezni deo školskog sistema, a standardi se redovno unapređuju.
Jedna Novosađanka je ukazala na razlike između Mađarskog i Holandskog modela. U Holandiji, deca prvo uče osnovne veštine plivanja, zatim plivanje u odeći, a na kraju i spasavanje drugih. Ovaj sistem se smatra jednim od najkorisnijih jer se plivanje posmatra kao osnovna životna veština, a ne samo kao sport. U Holandiji, deca bez plivačkih diploma ne mogu učestvovati na školskim izletima ili ekskurzijama, što dodatno podstiče roditelje da obezbede obuku.
U Holandiji postoji i standardizovani sistem plivačkih diploma poznat kao Zwem-ABC, koji se sastoji od tri nivoa: Diploma A (osnovna vodena sigurnost), Diploma B (napredna kontrola i izdržljivost) i Diploma C (nacionalni standard za sigurnost u vodi). Ovo obezbeđuje da deca ne samo da nauče plivati, već i da budu svesna opasnosti u vodi. U procesu obuke, deca moraju da polažu deo ispita plivajući u odeći, simulirajući situacije u kojima bi se mogli naći.
Iako diploma nije zakonski obavezna, u praksi se deca bez diplome A često isključuju iz aktivnosti koje uključuju vodu, kao što su rođendanske proslave u bazenima, što pokazuje koliko je ozbiljno shvaćena obuka o plivanju u ovoj zemlji.
Ova tema otvara važna pitanja o sigurnosti dece i mogućnostima za njihovo obrazovanje. U Srbiji, situacija je još uvek daleko od željenog stanja, ali primeri iz drugih zemalja mogu poslužiti kao inspiracija za promene u obrazovnom sistemu. Potrebno je da se poveća svest o važnosti plivanja kao životne veštine i da se stvore uslovi za obuku dece, kako bi se smanjio rizik od utapanja i povećala sigurnost na vodi.
