Dokumentarni film „Je l’ boli umreti?“ autorke Jasne Đurović donosi potresnu priču o smrti dvanaest beba iz Banjaluke, koja je ostavila dubok trag u srcima mnogih porodica. Ova tragična priča odigrala se na odeljenju neonatologije Univerzitetskog kliničkog centra u Banjaluci na početku građanskog rata 1992. godine.
Film je posvećen malim životima kao što su Vladimir, Bojan, Raisa, Emina, Nikola, Nenad, Maid, Dušana, Danijel i još troje dece koja nikada nisu dobila imena. Kroz autentična svedočenja i dokumentovanu građu, film predstavlja snažno podsećanje na tragediju koja je zauvek obeležila živote njihovih roditelja i bližnjih.
„Bili su nečija deca, ali nikada nečija krivica. Upravo to me je inspirisalo da im se na neki način odužim“, ističe Jasna Đurović, dodajući da je cilj filma da javnost podseti na ovu mračnu stranicu istorije.
Priča se fokusira na događaje iz maja i juna 1992. godine, kada je Banjaluka bila pod ratnom blokadom, bez struje, lekova i osnovnih uslova za život. U tom teškom vremenu, bez interneta i sa otežanom komunikacijom, pomoć nije mogla da stigne do onih kojima je bila najpotrebnija.
„Klinički centar je ostajao bez lekova i kiseonika, a da nesreća bude još veća, rađaju se deca kojima je kiseonik bio neophodan da bi preživela. Sve se dogodilo tiho. Vest je do medija stigla tek kada je, nažalost, već bilo kasno“, objašnjava autorka filma, naglašavajući kako su dvanaest beba stradale gušenjem u inkubatorima. Tokom više od dve decenije, javnost nije znala njihova imena, prezimena, niti ko su bili njihovi roditelji. Sahranjeni su na zajedničkom mestu, dok su mnogi roditelji, usled ratnih dejstava, ostali uskraćeni za poslednji oproštaj.
„A onda je došlo vreme u kojem je istoriju pisao svako kako mu je odgovaralo, pa se čak i stradanje nedužnih bića pokušavalo predstaviti kao politička propaganda i nešto što se nikada nije dogodilo“, poručuje Jasna, ukazujući na to kako se istina često prekrivala.
Film uključuje svedočenja roditelja i drugih osoba koje su bile svedoci tragedije, potvrđujući duboku bol koju smrt deteta nosi sa sobom. Svaki od njih nosi svoj teret gubitka, a njihovi govori otkrivaju kako vreme ne može da izleči takve rane.
„Smrt boli i ne postoji vreme koje može izlečiti gubitak deteta“, dodaje Jasna, podsećajući nas na univerzalnu istinu da je gubitak najbližih jedan od najtežih izazova koje život može doneti.
Dokumentarni film „Je l’ boli umreti?“ se ne bavi samo ličnim tragedijama, već i širim društvenim kontekstom, ukazujući na to kako su ratni sukobi ostavili duboke ožiljke na ljudima i zajednicama. Jasna Đurović kroz ovaj film želi da podstakne društvo na razmišljanje o prošlosti i njenim posledicama, kao i na važnost sećanja na one koji su stradali.
Uprkos vremenu koje je prošlo, priča o ovim bebama ostaje važna i aktuelna, jer nas podseća na to koliko je važno čuvati sećanje na žrtve rata i obeležiti njihove sudbine. Film je poziv na empatiju, razumevanje i preispitivanje sopstvenih vrednosti u svetu koji često zaboravlja na bol i patnju drugih.
„Je l’ boli umreti?“ nije samo pitanje, već i podsećanje na to koliko je važno sačuvati sećanje na izgubljene živote, čime se doprinosi procesu isceljenja i izgradnje boljeg društva. Ova priča nosi težinu, ali i nadu da se slične tragedije nikada više ne ponove.
