U manastiru Tumane, nedavno je pokrenut projekat „Tumenko“, virtuelni pomoćnik koji ima za cilj da pruži informativnu podršku posetiocima. Međutim, ovaj projekat naišao je na brojne kritike koje su pokrenute tokom panel diskusije. Kritičari su ukazali na potencijalne opasnosti koje digitalni lik može doneti, posebno u svetlu sveprisutnih lažnih snimaka generisanih veštačkom inteligencijom koji se šire internetom.
Manastir Tumane, predvođen igumanom Dimitrijem, reagovao je na kritike izjavom u kojoj su izrazili nezadovoljstvo načinom na koji je njihov projekat predstavljen. U saopštenju su naglasili da je njihov cilj bio da „Tumanko ne menja živog čoveka niti živi odnos“, te su kritikovali izostavljanje ove ključne informacije tokom diskusije. Smatraju da je ton rasprave bio negativan i da su njihove namere pogrešno shvaćene.
Bratstvo manastira Tumane takođe je izrazilo zabrinutost zbog stava Misionarskog odeljenja, koje bi, prema njihovom mišljenju, trebalo da se više posveti ljudima i osnovnim pitanjima vere, umesto da se fokusira na visoku tehnologiju. Naveli su primere vernika koji dolaze u manastir, a nisu sigurni kako se pravilno oseniti krsnim znakom ili kako ući u hram sa kućnim ljubimcima. „Ovo odeljenje bi, po našem mišljenju, trebalo da siđe u običan narod i pozabavi se pitanjima osnova vere“, naglašava bratstvo.
U svom saopštenju, manastir Tumane je takođe osudio učesnike tribine koji su, prema njihovom tumačenju, stali uz one koji pozivaju na podelu unutar Crkve. Bratstvo je naglasilo da su neki učesnici izrazili stavove koji doprinose podelama u ovim teškim vremenima, aludirajući na izjave protojereja Brajovića iz Ostroga. „Porazmislite, poštovani oci, da niste vi ti koji doprinose podelama u ovim smutnim vremenima“, zaključuje se u saopštenju.
Suština spora između manastira i kritičara leži u osećaju manastira da je njihov projekat nedovoljno i netačno predstavljen. Misionarsko odeljenje nije odbacilo Tumenka, niti ga proglasilo kanonski spornim. Njihova kritika bila je opšteg karaktera, upozoravajući na opasnost zamene duhovnog odnosa tehnologijom. Manastir Tumane, s druge strane, tvrdi da je upravo to njihov stav, ali da nije prenet javnosti.
Ovaj spor ne predstavlja raskol, već ukazuje na izazove s kojima se Crkva suočava u savremenom društvu. Naime, Crkva se trudi da ostane verna svojoj suštini, dok istovremeno pokušava da priđe ljudima u digitalnoj eri. Tumane i Misionarsko odeljenje zapravo se kreću istim putem, ali različitim koracima. Jedni pokušavaju da obezbede duhovno vođstvo kroz praksu, dok drugi pokušavaju da definišu granice u korišćenju tehnologije.
U zaključku, ova razmena stavova može biti prilika za dijalog ili izazvati nove nesporazume, u zavisnosti od spremnosti svih strana da se o istoj temi razgovara bez predrasuda. U crkvenoj zajednici, kao i u svakom ljudskom odnosu, najveće rane ne otvara razlika u mišljenju, već osećaj da glas jedne strane nije uvažen do kraja. U ovom kontekstu, važno je da se postigne razumevanje i da se zajednički pronađu putevi za saradnju i komunikaciju.
