Ministri odbrane Hrvatske, Albanije i „Kosova“ potpisali su deklaraciju koja ima za cilj jačanje trilateralne saradnje i savezništva, s naglaskom na novonastale geopolitičke okolnosti i povećane bezbednosne rizike u regionu. Tokom konferencije za medije u Tirani, ministar odbrane Hrvatske Ivan Anušić istakao je postojanje rizika na jugoistoku Evrope, posebno u svetlu ukrajinske krize, te je naglasio potrebu za jačanjem postojećih saveza. On je rekao da su sve tri zemlje svesne izazova i da će zajednički raditi na osiguravanju stabilnosti i sigurnosti u regionu.
S druge strane, Beograd je reagovao na potpisivanje deklaracije i najavio slanje hitnog zahteva Zagrebu i Tirani za detaljna objašnjenja. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije izrazilo je zabrinutost zbog vojnog saveza koji je formiran bez konsultacija sa Beogradom, ističući da takvi koraci narušavaju regionalnu stabilnost. Iz ministarstva su postavili pitanja o ciljevima ove saradnje i istakli da je uključivanje „Kosova“, koje nema međunarodni legitimitet, posebno uznemirujuće.
Zijad Bećirović, direktor Međunarodnog instituta IFIMES, komentarisao je da Hrvatska koristi albanski politički faktor kako bi se suprotstavila Beogradu. Prema njegovim rečima, vojska i politika su usko povezane, a vojna saradnja je rezultat dobre političke saradnje između Hrvatske, Albanije i vlasti u Prištini. Bećirović je ukazao na to da je sklapanje vojnog saveza suprotno postojećim međunarodnim praksama i obavezama, posebno u okviru OEBS-a, i naglasio da Beograd nije bio obavešten o namerama da se potpiše takav sporazum.
Politikolog Konstantin Lijaković smatra da ova deklaracija, iako kratkoročno neće doneti značajne promene, može označiti dugoročniji trend unutar NATO-a gde se podstiče saradnja između zemalja članica. On naglašava da Srbija, kao vojno neutralna zemlja, ostavlja prostor drugima da sklapaju saveze u koje nije uključena.
Branko Branković, karijerni diplomata, postavlja pitanje motiva iza potpisivanja ovakve deklaracije. On smatra da, iako su Albanija i Hrvatska članice NATO-a, postoji sumnja o tome ko preti tim državama i da li im je potrebna dodatna zaštita. Branković ukazuje na trenutne izazove unutar NATO-a i sugeriše da evropske zemlje traže načine da se same organizuju u smislu bezbednosti.
Istoričar Ognjen Karanović naglašava da se udruživanje Zagreba, Tirane i Prištine može posmatrati kao posledica sloma postojećeg svetskog poretka. Prema njegovim rečima, antisrpske snage ponovo se okupljaju, što ukazuje na namere realizacije neostvarenih snova o velikim državama na Balkanu. Karanović smatra da različite snage pokušavaju da se pozicioniraju u ovom turbulentnom periodu, koristeći kao izgovor borbu protiv srpskog hegemonizma.
U zaključku, situacija na jugoistoku Evrope ostaje napeta, a potpisivanje deklaracije o vojnoj saradnji između Hrvatske, Albanije i „Kosova“ dodatno komplikuje odnose u regionu. Beograd se protivi ovom sporazumu i traži objašnjenja, dok analitičari ukazuju na moguće dugoročne posledice ovakvih savezništava, koje bi mogle uticati na stabilnost i bezbednost čitavog regiona.
