Svi su, međutim, sumanutom odlukom dečaka iz školske klupe ostali na hladnom podu „Ribnikara“. U dva minuta su zaustavljeni u daljem grabljenju znanja, razvijanju raskošnih talenata, sportskim nadmetanjima, svojim snovima, maštanjima, planovima i željama. U ta dva minuta pucnjave njihove porodice večno su ranjene. Tri godine je prošlo od masakra u beogradskoj Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Dečak Kosta, koji je tada imao 13 godina, došao je posle prvomajskih praznika u sredu 3. maja 2023. godine u školu sa dva očeva pištolja i 92 metka. Ubio je prvo školskog čuvara Dragana Vlahovića.
A onda Anu Božović (11), Bojanu Asović (11), Sofiju Negić (13), Katarinu Martinović (13), Maru Anđelković (13), Andriju Čikića (14), Adrianu Dukić (13), Emu Kobiljski (13) i Angelinu Aćimović (14). Ranio je teško nastavnicu istorije Tatjanu Stevanović i još pet učenika iz svog razreda 7/2. Koristio je samo jedan pištolj i iz njega ispucao 54 metka. Zašto je to uradio, zašto je pucao u drugare iz razreda, zašto je pucao i u devojčice mlađe od sebe koje nije poznavao, otkuda mu poriv da ispolji toliku agresiju sa tako strašnim posledicama, za ove tri godine nije u potpunosti razjašnjeno.
Kosta je na suđenjima rekao da je to učinio jer se osećao odbačenim. Međutim, kada bi ga pitali da li mu je neko od te dece nešto nažao učinio, loše rekao, odgovorio bi da nije. Na pitanje zašto je onda u njih pucao, odgovarao je da nije gledao u koga puca. Svi njegovi odgovori su bili kratki, šturi, od dve-tri reči, sa velikim pauzama. Ništa nije detaljno objašnjavao. Kada se mozaik njegovih odgovora sklopi, dobija se slika da mu je na internetu „iskočio“ dokumentarni film „Kolumbajn“, pa ga je odgledao. Tu ga je nešto privuklo i počeo je da istražuje psihopate. Mislio je tada da je vrlina biti hladan i bez emocija.
Kosta je tako isplanirao i svoj zločin. Znao je da otac ima pištolje u kući, a tri puta ga je vodio u streljanu da vežba pucanje, gde ga je vlasnik streljane učio da puca ne samo iz vazdušnog, nego i iz vatrenog pištolja. Prvog maja bio je sam u kući i tražio gde bi moglo da bude oružje, a našao ga je u hodniku u ormaru u crnom rancu iza peškira. Izvadio je iz ranca kutiju za prenos oružja i lako otkrio šifru. Uzeo je pištolje i metke i sakrio u svoj školski ranac. Gledajući uputstvo na internetu, napravio je i četiri „molotovljeva koktela“ i njih sakrio u ranac. Dva dana kasnije uputio se u školu namerno kasneći na prvi čas, da bi bio siguran da su sva deca došla.
Sociolog prof. dr Vladimir Vuletić kaže za naš list da se posle zločina u „Ribnikaru“, nažalost, ništa u društvu nije promenilo. „Trebalo je da se zapitamo na koji način vaspitavamo decu i kuda to vodi. Sa tim je društvo moralo da se suoči, ali pokušaj politizovanja te situacije odvojio nas je od suštine“, rekao je Vuletić.
Tako naoružan, seo je na klupu i još koji trenutak se razmišljao i mislio da pozove majku, ali je odustao. U tom momentu mu je prišao Dragan Vlahović i rekao: „Kosta, zašto sediš tu, idi na čas“. Kada se okrenuo, dečak je izvadio pištolj i u leđa mu ispucao 16 metaka. Kazao je da je to učinio, jer ga je video kao pretnju. Onda je krenuo u krvavi pir i ubio dve dežurne devojčice i treću, koja je izašla iz toaleta da vidi šta se dešava.
Nakon toga, ušao je u kabinet istorije, gde je bio njegov razred na času i sa vrata pucao u nastavnicu, a onda redom u koga je stigao. Neki projektili su bili neverovatno precizni. Kosta je na veštačenju tvrdio da se tih momenata ne seća. Na kraju je iskočio kroz prozor u dvorište škole, ostavio pištolj na stepeništu i pozvao policiju. Rekao je kako se zove, da je ubio više osoba u školi, da je psihopata i da je smatrao ispravnim da se prijavi.
Ovaj dečak je od tog dana u dečijoj neuropsihijatrijskoj bolnici u Beogradu. Nikome nije dozvoljeno da ga posećuje, osim lekarima. Po ceo dan čita knjige, a poslednjih meseci Dostojevskog i ostale ruske klasike. Kosta je izjavljivao i da je sada zreliji, da drugačije shvata odnos dece prema njemu i da ga nisu odbacila tada kada je planirao ubistvo. Sudski postupak zatvoren za javnost otežava suočavanje društva sa događajem.
Njegovim roditeljima Vladimiru i Miljani Kecmanović sudi se u Višem sudu u Beogradu u krivičnom postupku za zanemarivanje deteta, kao i za teško delo protiv opšte sigurnosti. Krivični postupak je od početka zatvoren za javnost, što otežava razumevanje i suočavanje sa ovom strašnom tragedijom.
