Na obalama reka Save i Dunava u Beogradu, postojala su brojna kupatila koja su bila popularna okupljališta za stanovnike prestonice. Jedno od najpoznatijih bilo je kupatilo „Nica“ koje je imalo peščanu plažu i radilo je sve do 1967. godine kada je zatvoreno zbog velikog broja davljenika. Osim „Nica“, postojala su i druga kupatila poput „Trninić“, „Železničar“, „Dubrovnik“, „Šangaj“ i „Mon Plezir“.
U periodu između dva svetska rata, organizovani su izbori za Mis na plažama, gde su devojke imale priliku da pokažu svoju lepotu. Osim toga, na plažama su se održavala takmičenja za najlepšu devojku, koja bi na kraju bila proglašena „Mis Plaže“.
Beograđani su svoje kupatila nazivali jednostavno „kupatilima“, a postojala su za svaki profil posetilaca. Od 1919. godine, odlazak na plažu i sportovi na vodi postali su veoma popularni, a Zemun je dobio svoju plažu na Velikom ratnom ostrvu. Na tim plažama su se mogli iznajmiti čamci za vožnju, a dolazilo se brodićem.
Među najpoznatijim kupatilima bio je „Bob klub“ gde se okupljala beogradska elita. Neki ljudi su više dolazili da budu viđeni nego da se kupaju, a plaže su postepeno zamenjene bazenima. Nakon Drugog svetskog rata, izgradnjom nasipa od Čukarice do Ade Ciganlije, Beograd je konačno dobio svoje „more“.
Ukupno gledano, plaže i kupatila su imala značajnu ulogu u životu Beograđana pre Drugog svetskog rata, gde su se ljudi okupljali, takmičili i provodili letnje dane. Nakon rata, usledila je promena trendova i plaže su postepeno zamenjene bazenima kao omiljenim mestima za osveženje i rekreaciju.
