U selu Jablanica kod Gradiške živi Tito Misimović, varilac, otac i komšija, čije ime već četiri decenije izaziva i smeh i pitanja. Njegova životna priča počinje kao inat, a pretvorila se u lokalnu legendu.
Nedavno je čas istorije u Osnovnoj školi u Vrbaškoj završio viralnom anegdotom. Dok je nastavnik ponavljao gradivo o Drugom svetskom ratu i istoriji SFRJ, pitao je đake ko je bio doživotni predsednik nekadašnje Jugoslavije. Blizanci Milica i Nikola Misimović ponosno su podigli ruku i rekli: „Tito je naš tata!“. Razred je prasnuo u smeh, a nastavnik je ostao zbunjen, dok je jedan dečak dodatno potvrdio: „Stvarno im se otac tako zove!“
Tito Misimović rođen je 1986. godine u Jablanici. Njegov dolazak na svet nije bio običan. Njegov otac Vitomir, povratnik iz Australije, nije voleo ni Tita Broza ni socijalističku Jugoslaviju. Naprotiv, cenio je Kraljevinu Jugoslaviju, Dražu Mihailovića i Karađorđeviće. Starijem sinu dao je ime Karađorđe, a zatim, iz čistog inata vlastima, sledećeg nazvao Tito. Vitomir je često psovao Broza, što je tada smatrano prekršajem. „Čim ga spomene u kafani, neko dojavi i eto policije“, ispričao je Tito.
Zbog toga je otac odlučio da sinu da to ime, objašnjavajući: „Drugovi, uzalud dolazite. Ne psujem ja vašeg, nego svog Titu.“ Majka Milena nije imala ništa protiv, ali meštanima je ostalo da decenijama prepričavaju tu porodičnu anegdotu.
Kao dete, Tito se stideo svog imena. Drugovi su ga zadirkivali, a njemu je to postajalo teret. Međutim, kasnije je potpuno prihvatio ime i teško bi ga menjao. Zbog imena je ponekad imao i neočekivane „povlastice“. Jednom su ga policajci zaustavili zbog ugašenih svetala na automobilu. Kada su pročitali dokumenta, samo su se pogledali i rekli: „Srećno, druže Tito, drugi put upali svetlo.“
Jedini put kada mu je ime zadalo ozbiljnije probleme bilo je na krštenju njegove dece. Sveštenik nije želeo da obavi obred dok Tito ne izabere crkveno prihvatljivo ime. „Sve može, ali Tito u crkvu ne može,“ rekao je. Na kraju je upisan kao Tomislav, po svom kumu.
Porodična “istorijska” postava upotpunjena je braćom po imenima. Tito ima starijeg brata Karađorđa i mlađeg Dražu. Komšije ih i danas zadirkuju, a često se šale na račun njihovih imena.
Danas Tito radi kao varilac u Glini, gradi kuću i živi sasvim običan porodični život. Kolege iz Hrvatske njegovo ime prihvataju sasvim normalno – stariji ga čak povremeno časte jer ih podseća na neka prošla vremena. Kaže da o Josipu Brozu nema negativno mišljenje, naprotiv, kasnije se zainteresovao za njegov lik i delo. Planira i da sledeće godine, 25. maja, sa porodicom ode u Kumrovec, Brozovo rodno mesto.
Da je cenjen u svojoj zajednici, dokazao je nedavni poset gradonačelnika Gradiške Zorana Adžića, koji je Misimoviće naveo kao primer uredne, vredne i dobre porodice. Na pitanje ko je najviši funkcioner koga je „prihvatio kao Tito“, kroz smeh odgovara: „Zoran Adžić.“
Život Tita Misimovića dokaz je da ime može biti mnogo više od reči u dokumentu. Može postati porodična legenda, šala koja traje decenijama, ali i identitet koji čovek vremenom prihvati i ponosno nosi. Ovo ime, iako često izaziva smeh, za Tita predstavlja deo njegovog identiteta i svakodnevnog života.
