Legendarna srpska glumica Žiža Stojanović, poznata kao Cana Fontana iz serije „Srećni ljudi“, preminula je 27. juna 2025. godine u Beogradu, u 95. godini života. Njena karijera trajala je više od pola veka, ali su poslednje godine bile obeležene tišinom i skromnošću, daleko od svetlosti reflektora koje su je nekada okruživale.
Rođena 1930. godine, Žiža je od najranijeg uzrasta pokazivala strast prema glumi. Svoju karijeru započela je u pozorištima u Novom Sadu i Nišu, a ubrzo je postala omiljena među publikom zahvaljujući ulogama u popularnim televizijskim serijama i filmovima. Ipak, njen život nije bio bez izazova. Tokom detinjstva suočila se sa nemaštinom i strahom uzrokovanim ratom. Njena majka, Leposava, menjala je zlatni nakit za brašno i mast kako bi obezbedila osnovne životne potrebe za nju i njenu sestru Dobrila.
Nakon rata, Žiža se upisala u Treću žensku gimnaziju i pridružila se beogradskom kulturnom društvu. Njena najpoznatija uloga ostala je u kultnoj seriji „Srećni ljudi“, gde je kao Cana Fontana osvojila srca gledalaca širom bivše Jugoslavije. Ispod vedrog osmeha krila se teška životna priča, a glumica je doživela duboku ličnu tragediju gubitkom ćerke Sanje, što je ostavilo neizbrisiv trag na njenoj duši. U jednom od retkih intervjua, kroz suze je govorila o tom teškom trenutku, naglašavajući da je to bio najteži period u njenom životu.
U poslednjim godinama, Žiža je povremeno viđana u rijaliti programima, ne zbog želje za slavom, već iz potrebe da preživi. I pored svih izazova, nikada nije gubila dostojanstvo i ljubav prema umetnosti. Njena borba za opstanak nije umanjila njen umetnički duh, a Beograd joj je aplaudirao kada je konačno kupila nove cipele, simbolizujući njen povratak u svet koji je volela.
Žiža će ostati upamćena ne samo po svojim legendarnim ulogama, već i po svom teškom, ali dostojanstvenom životnom putu. Njena priča više liči na scenario srpske drame nego na biografiju jedne umetnice. Još kao devojčica, u ratnim godinama, dolazila je bosa u kulturno društvo „Abrašević“, sanjajući da postane glumica. Na prvoj audiciji za ulogu Koštane ostavila je snažan utisak i dobila priliku koja joj je promenila život. Od honorara je kupila cipele, a kako je sama pričala, ceo Beograd joj je aplaudirao što više ne ide bosa.
Osim što je završila gimnaziju, Žiža je upisala i kurs stenografije, ali je odlučila da sledi svoje snove. Preselila se u Novi Sad da upiše glumačku školu, a nakon završetka školovanja postala je član Narodnog pozorišta u Nišu, gde je upoznala svog prvog supruga Vladislava Matića, s kojim je dobila ćerku Sanju.
Život joj nije bio milostiv ni kada je reč o ljubavi. Imala je emotivnu vezu sa glumcem Dušanom Bulajićem, koji je kasnije oženio Oliveru Marković. Iako su se njihovi putevi razdvojili, Žiža je jednom prilikom priznala da je on bio njena najveća ljubav. Nakon poziva iz Narodnog pozorišta u Novom Sadu, preselila se i tamo provela sedam godina, a zatim nastavila karijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, što je dovelo do razvoda jer suprug nije želeo da je prati.
U Beogradu je imala mnogo udvarača, ali je srce dala čoveku koji nije bio poznat javnosti, s kojim je provela 20 godina do njegove smrti. Žiža će biti sahranjena 30. juna na Novom groblju u Beogradu, u prisustvu porodice, prijatelja i kolega. Otišla je tiho, kako je i živela poslednjih godina, ali će zauvek ostati simbol glumačke veličine, srčanosti i večne borbe. Njena ostavština će živeti u sećanju generacija koje su je volele, poštovale i koje su kroz njen lik pronalazile utehu i smeh.
