BEOGRAD – Komunikolog Zorica Tomić izjavila je da se u njenoj dopunjenoj knjizi „Poljubac“ može primetiti značajna promena u kulturnoj klimi kada je reč o bliskosti među ljudima. Tomić smatra da je sve manje poljubaca i ljudskih susreta, što ukazuje na to da su ljudi manje spremni na otvorenu komunikaciju i međusobno prepoznavanje.
U razgovoru za Tanjug, Tomić je istakla da je uverenje da ne postoji osoba koja se ne seća svog prvog romantičnog poljubca bilo podloga za istraživanje prve verzije knjige, koja je objavljena pre dvadeset godina. Sada, na nagovor urednice Ivane Misirlić, knjiga je dopunjena i proširena.
„Prvi poljubac je važan čin, kako komunikološki, tako i psihološki, jer nas uvodi u svet odraslih. Poljubac je kompleksan fenomen, to je druga dimenzija našeg postojanja i prekretnica u životu. Samo čovek može pridati značaj i simboliku tom činu“, navela je Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac uključuje istovremeni proces davanja i primanja, te je za njegovo postojanje uvek potrebna druga osoba. Iako se osnovno značenje poljupca kao „vrhunca bliskosti i privrženosti“ nije promenilo, Tomić smatra da se društvena dijagnoza promenila.
„Danas situacija deluje dramatičnije nego pre dvadeset godina. Smanjuje se broj poljubaca, ljudi se ređe susreću i sve su manje spremni na otvorenu komunikaciju“, ocenila je Tomić. Kao jedan od ključnih uzroka ovih promena navela je pandemiju COVID-19, koja je, prema njenom mišljenju, ostavila duboke posledice na način na koji komuniciramo.
„Ova teza da su drugi ljudi naši neprijatelji i da nas fizički ugrožavaju može biti opasna“, istakla je Tomić. Govoreći o savremenim odnosima, primetila je da mladi, posebno žene, često ističu teškoće u pronalaženju partnera.
„Živimo u kulturi koja promoviše fantazam uspeha, gde niko ne želi da bude gubitnik. Digitalni svet zapravo podstiče ideju da su kratki i površni kontakti bolji od onih koji zahtevaju pokazivanje ranjivosti“, dodala je ona. Tomić smatra da se ljudi danas plaše bliskosti i da im se često nudi iluzija da je za sreću dovoljno ne imati blisku osobu, iako svaki čovek ima potrebu za ljubljenjem.
„Poljubac nam pomaže da prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, neponovljive i nesavršene. Kada integrišemo sopstvenu nesavršenost, stičemo integritet“, naglasila je autorka.
Tomić je ukazala na to da se savremeno društvo suočava sa epidemijom usamljenosti, anksioznosti i straha od neuspeha u pronalaženju partnera. „Žene su anksiozne zbog toga da li će pronaći partnera, dok se muškarci brinu da li će ostati muškarci“, dodala je.
Problem, prema njenom mišljenju, leži u uticaju medija i društvenih mreža, kao i u kulturi koja nameće standarde izgleda i očekivanja. „Nema ‘muvanja’, naročito među mladima, jer sve rade onlajn. Takođe, postoji pritisak očekivanja da žene traže određene karakteristike kod muškaraca“, rekla je Tomić.
Tomić napominje da žene često imaju uverenje da treba same da preuzmu inicijativu, dok se istovremeno očekuje da muškarci budu ti koji prilaze. „Od žena se očekuje da se udaju do tridesete, a ako to ne urade, kulturološki su ‘gurnute’ u paniku da pronađu partnera“, smatra Tomić.
Prema njenim rečima, poljubac može otvoriti mogućnost da se druga osoba doživi kao potencijalno bliska, što može dovesti do daljeg građenja odnosa. „Izražen je koncept deseksualizacije, gde nemamo tajne ni akcije. Imamo otvoren svet pornografije, ali žudimo za nečim dubljim“, naglasila je.
Tomić savetuje da je važno prihvatiti svoju nesavršenost, jer „samo osoba koja se oseća dobro u svojoj koži može biti privlačna drugima“. Ona zaključuje da svaki prostor može biti prilika za interakciju i poziva ljude da gledaju jedni druge u oči umesto u telefone ili izloge.
