Proteklih dana, na adresu Bolnice „Sveti apostol Luka“ iz Doboja, stigao je mejl od gospodina Gorana Radomirovića iz Kruševca, koji je tokom rata, kao mladi vojnik od 18 godina, ranjen na području Bosanskog Broda. Nakon 33 godine, došlo je do emotivnog susreta između pacijenta i doktora koji mu je spasio život.
Doktor Predrag Lazić, koji je tada bio mladi lekar, bio je jedan od ključnih ljudi u njegovom oporavku. Radomirović je prvi put dobio pomoć u ambulanti u Vinskoj, ali je hitno prebačen u dobojsku bolnicu zbog prostrelnih rana. Tamo su operaciju izveli doktor Čedomir Lekić, koji nažalost više nije među nama, i doktor Lazić. Iz bolnice su istakli da je nakon uspešnog lečenja u Doboju, Radomirović nastavio terapiju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu.
Goran Radomirović je oduvek želeo da upozna lekare koji su mu spasili život, ali ga je životni put do Doboja doveo tek posle 33 godine. Tokom susreta sa dr. Lazićem, Radomirović je uz šalu rekao: „Nadam se doktore da nisam zakasnio na kontrolu!“ Na to je Lazić odgovorio: „Za kontrolu nikada nije kasno!“ Ova razmena reči oslikava bliskost i zahvalnost koja je prožela njihov susret.
Tokom sastanka, obojica su evocirali uspomene na ratne dane i razgovarali o svim detaljima koji su ih pratili tokom tog teškog perioda. Na rastanku su se dogovorili da sledeća kontrola ne bude tek za 33 godine, već da se sastanu ranije uz čašu kvalitetnog vina.
Goran Radomirović je porodičan čovek, a svi članovi njegove porodice su uspešni akademski građani Srbije. Tokom posete, on je izrazio zahvalnost svima koji su radili u dobojskoj bolnici tokom ratnih dana i poželeo sreću svim zaposlenima danas, uključujući doktore, medicinske sestre i tehničare. Obećao je da za sledeću kontrolu neće čekati tako dugo.
Pored toga, doktoru Laziću je ispred Humanitarne organizacije „Graditelj mira“ uručena zahvalnica za vanredan doprinos i postignute rezultate u spašavanju života vojnika i civila, kao i za doslednost u sprovođenju Hipokratove zakletve. Ova priznanja dodatno ilustruju značaj rada medicinskog osoblja tokom ratnih godina i njihovu posvećenost očuvanju ljudskih života.
Ovaj emotivni susret između pacijenta i lekara nije samo priča o zahvalnosti, već i podsećanje na značaj ljudske povezanosti i solidarnosti u teškim vremenima. Mnogi ljudi, poput Radomirovića, nose sa sobom priče o herojima koji su im pomogli u najtežim trenucima, a ovakvi susreti pružaju nadu i inspirišu buduće generacije.
