Tokom pandemije roditelji su se suočili sa rastućim stresom i osećajem nemoći zbog preuzimanja svih roditeljskih obaveza sami. Stručnjaci ističu da ljudi nisu evolutivno pripremljeni za roditeljstvo u izolaciji, već da je podrška zajednice ključna. Kada je pandemija zatvorila vrtiće i škole, milioni roditelja širom sveta našli su se u neobranom grožđu, pokušavajući da žongliraju između svakodnevnih poslovnih obaveza i celodnevne brige o deci. Izveštaji o drastičnom porastu roditeljske anksioznosti i depresije nizali su se jedan za drugim, a mnogi su se zapitali zašto nam je toliko teško i zar ne bi trebalo da instinktivno umemo da odgajamo decu bez tuđe pomoći.
Ako ste se u trenucima krize osetili neuspešno i bespomoćno i našli se zbog toga pod stresom zbog roditeljstva, evolucija može da objasni zbog čega. Stručnjaci ističu da su ljudi, kao biološka vrsta, „spektakularno loše pripremljeni za roditeljstvo u potpunoj izolaciji“. Vodeći svetski naučnici i antropolozi naglašavaju da „nuklearna porodica“, osnovna porodica koja živi u istom domaćinstvu, zapravo nije naše prirodno stanište. Istorija i evolucija dokazuju da nam je za odgajanje dece neophodna podrška šire zajednice. Pored toga, naučna istraživanja pokazuju da su deca mnogo sposobnija nego što danas mislimo, te da je kolaborativni odgoj zapravo naša najveća evolutivna prednost.
Stručnjaci objašnjavaju da su, za razliku od naših najbližih rođaka čovekolikih majmuna poput šimpanzi ili gorila gde majke pretežno same odgajaju mladunce, ljudi takozvani „kooperativni odgajivači“. U najvećem delu ljudske istorije, teret brige o potomstvu nikada nije padao na jednu osobu. Ljudi su živeli u širim zajednicama gde su majke dobijale pomoć od očeva, starije braće i sestara, baka, deka i drugih srodnika. Evoluciono gledano, ta saradnja nam je omogućila da preživimo u surovim okruženjima gde je nabavka hrane bila teška. Kada nam je uskraćena „mreža podrške“ – i kada očekujemo od sebe da funkcionišemo kao šimpanze – to se neminovno završava psihičkim i fizičkim iscrpljivanjem jer je u suprotnosti sa našom prirodom.
S obzirom na to, savremeni zapadnjački standard koji zahteva da odrasli neprestano drže pažnju i stimulišu decu može biti problematičan. Biološka antropološkinja Ebi Pejdž, koja je proučavala društva lovaca-sakupljača na Filipinima, objašnjava da čak i veoma mala deca mogu preuzeti ključnu ulogu u brizi o porodici. Pejdž ističe da deca od samo četiri godine već uveliko doprinose zajednici, ali i upozorava da se „doprinosi dece često zanemaruju“. Ova situacija se dodatno komplikuje strogo definisanim konceptima rada i igre, što može otežati prepoznavanje doprinosa dece.
Rebeka Sir, profesorka evolucione demografije, naglašava da je mit o savršenoj „nuklearnoj porodici“ velika anomalija. Ona objašnjava da je ideja male „samoodržive“ porodice posebno ukorenjena u posleratnom periodu kada su akademski krugovi bili prepuni bogatih, belih, zapadnih muškaraca koji su promatrali vlastite porodice i mislili da je to tako oduvek bilo. Profesorka Sir ukazuje na to da je „zajedničko stanovanje samo roditelja i dece relativno retko širom sveta“, te naglašava da ljudima obično treba pomoć oko odgajanja.
U svetlu ovih saznanja, traženje pomoći ne bi trebalo da se doživljava kao neuspeh. Ideja o ženi koja je isključivo majka i domaćica nije tradicionalna koliko se veruje, s obzirom na to da su žene uvek bile i hraniteljke i važan deo proizvodnje za porodicu. Stručnjaci smatraju da bismo, kada bismo bili svesniji koliko naša vrsta sudbinski zavisi od zajednice u odgoju potomstva, možda bili blaži prema sebi tokom stresnih perioda. Na kraju, priznanje da su nam drugi potrebni u roditeljstvu nije znak ličnog neuspeha, već upravo ono što nas čini ljudima.
