Beograd je 1968. godine bio jedini grad u tadašnjoj Jugoslaviji gde su studentske posete bile strogo ograničene, a studentkinje su se često žalile na nepovoljne uslove i rigorozna pravila u studentskim domovima. Ta godina je bila izuzetno značajna za mlade ljude koji su tek upisali fakultete, jer su se u Beogradu dešavali veliki studenti demonstracije, koje su bile deo šireg pokreta u svetu koji je zahtevao demokratizaciju društva i rešavanje socijalnih i ekonomskih pitanja.
U tom kontekstu, studenti su protestovali zbog nezaposlenosti, loših uslova života, ali se nije čulo mnogo o problemima koji su se ticali svakodnevnog života u studentskim domovima. Dok su u gradovima poput Zagreba i Ljubljane postojali zajednički studentski domovi za devojke i mladiće, u Beogradu su posete devojkama bile ograničene na određene dane i vreme.
Jedini dom koji je nudio nešto više slobode je bio „Penezić“ na Zvezdari, gde su mladići mogli da posete devojke svakog dana osim sredom i subotom. U Studentskom gradu, koji je bio najveće akademsko naselje na Balkanu, posete su bile dozvoljene samo nedeljom i četvrtkom, a pravila su važila i za rodbinu, ne samo za prijatelje. Ove restrikcije su često izazivale gužve u hodnicima, jer su studenti pokušavali da iskoriste jedini dan kada su mogli da vide svoje prijatelje.
Studentkinje su se žalile da im takva pravila otežavaju život. Desa Mezić, jedna od studentkinja, izjavila je da bi volela da češće čuje muški glas u svojoj sobi, ali da ne može da planira posete, jer nije znala kada će neko zakucati na vrata. Stana Živanović je primetila da vreme posete nije srećno odabrano, jer su se posete odvijale rano u nedelju, a devojke su često morale da se sređuju i čekaju goste.
U domu „Patris Lumumba“, situacija je bila još rigoroznija, jer su mladići mogli da dođu samo nedeljom od 10 do 21 sat. Studentkinje su se žalile da im je to jedini dan za odmor, koji su morale da provedu čekajući posete. One su predlagale da se posete organizuju češće, kako bi im se omogućilo više slobode.
Jedini ženski dom u Beogradu, „Vera Blagojević“, takođe je imao ograničenja i kada je bilo po devet devojaka u sobi, često se dešavalo da posete prave pravu gužvu. Mladići su se često ustručavali da dolaze u sobe sa više kreveta, radije su čekali u holu koji je podsećao na recepciju hotela.
Upravnici studentskih domova su se pravdali da je sve u rukama studentkinja, jer su i one bile uključene u rad Saveta doma. Tvrdeći da nemaju ništa protiv češćih poseta, pozivali su studentkinje da same predlože promene. Sekretar Univerzitetskog odbora, Slobodan Vuković, rekao je da bi bili otvoreni za predloge o mešovitom useljenju, ukoliko to studentkinje žele.
Zaključak svih nadležnih bio je da je postojala potreba za demokratizacijom života u studentskim domovima, bilo da se ukinu ograničenja poseta ili omogući zajedničko stanovanje. Ipak, studentkinje su se stidljivo izražavale o svojim željama, često smatrajući da promene nisu neophodne. Iako su upravnici pokušavali da prenesu odgovornost na studentkinje, trebalo je proći još nekoliko godina pre nego što su se rigorozna pravila ukinula i omogućili ravnopravni uslovi za sve studente.
