Mnoge države širom sveta nastoje da zadrže iskusne radnike duže u radnom odnosu kako bi smanjile pritisak na svoje penzione sisteme. U tom kontekstu, Slovenija je nedavno usvojila propis nazvan „80-90-100“, koji omogućava radnicima starijim od 58 godina ili onima sa najmanje 35 godina radnog staža da rade 80% od punog radnog vremena, primajući 90% pune zarade, uz uplaćenih 100% propisanih doprinosa. Ovaj model omogućava radnicima da biraju da li će raditi šest sati dnevno, imati produženi vikend ili slobodan petak.
U Srbiji, međutim, takvi modeli još uvek nisu razmatrani. Činjenica je da mnogi stariji radnici, čak i nakon odlaska u penziju, nastavljaju da rade kako bi povećali svoje prihode. Ova situacija postavlja pitanje koliko su slične mere realne i primenljive u srpskom kontekstu.
Milan Grabundžija iz Sindikata penzionera „Nezavisnost“ ima drugačije mišljenje o ovakvim stimulacijama. On ističe da je, iako je uplaćivanje 100% doprinosa pozitivno, radnici koji rade skraćeno radno vreme mogu biti oštećeni prilikom obračuna penzije. Prema njegovim rečima, smanjenje radnog vremena može dovesti do nižih penzija, jer se prosečna zarada uzima u obzir prilikom izračunavanja penzije.
Grabundžija naglašava da situacija u Srbiji zahteva drugačiji pristup. Mnogi penzioneri, i pored toga što su penzionisani, nastavljaju da rade iz ekonomskih razloga, jer su penzije često nedovoljne za preživljavanje. On ističe da postoji značajan broj ljudi kojima zdravstveno stanje ne dozvoljava da rade, ali i dalje naglašava da su penzije male i da su mnogi primorani da traže dodatni izvor prihoda.
Postavlja se i pitanje sigurnosti rada starijih radnika. Grabundžija ističe da je u nekim sektorima, kao što su vozači autobusa, rizik zapošljavanja starijih radnika veći zbog potencijalnih zdravstvenih problema. On smatra da je 65 godina optimalna granica za povlačenje iz određenih zanimanja, gde fizička izdržljivost igra ključnu ulogu.
Jedna od Grabundžijinih predloga je osnivanje posebnog sektora za seniore, slično Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Ovaj sektor bi omogućio starijim osobama koje su zdravstveno sposobne da se prijave i nastave raditi, uz mogućnost da im se obračunavaju dodatni doprinosi koji bi se uvažili prilikom obračuna penzije.
Takođe, on predlaže da se penzionerima koji nastave da rade nakon penzije omogućiti da im se nove zarade uračunavaju u penziju, što bi predstavljalo dodatni stimulans. Na primer, ako penzioner nastavi da radi i zaradi istu sumu kao za vreme zaposlenja, ta suma bi se mogla dodati na njegovu penziju, čime bi se podstaklo radno angažovanje starijih osoba.
Grabundžija smatra da bi ovakve mere bile korisne za penzionere koji nastave da rade, jer bi im omogućile dodatne prihode i poboljšale kvalitet života. Njegova vizija je da se sistem prilagodi potrebama starijih radnika, omogućavajući im da doprinosi ne samo svojoj ekonomiji, već i društvu u celini.
Kao zaključak, Srbija se suočava sa izazovima kada je reč o radnoj snazi starijih osoba i potrebom za reformama koje bi omogućile bolje uslove rada i života. Uvođenje sličnih modela kao u Sloveniji moglo bi biti jedan od načina da se unapredi situacija, ali je važno pažljivo razmotriti i prilagoditi takve inicijative specifičnostima srpskog tržišta rada.
