Mnogi koji dolaze u Beograd suočavaju se s izazovom pronalaska stana koji mogu priuštiti. Čak i kada uspeju da nađu pristojan i finansijski prihvatljiv dom, problemi se često ne završavaju. Naime, sve više podstanara izjavljuje da nailaze na otpor stanodavaca kada pokušaju da se prijave na adresu stanovanja, iako im je ta prijava neophodna za ostvarivanje osnovnih životnih prava.
Jedna Beograđanka, koja je nedavno prolazila kroz sličnu situaciju, postavila je pitanje koje muči mnoge: zašto je prijava na adresu toliki problem? Tokom višenedeljne potrage za stanom, gotovo svaki vlasnik s kojim je razgovarala odbio je da je prijavi, pravdajući se da bi to značilo dodatne poreze i troškove. Ova situacija ukazuje na ozbiljan jaz između zakonskih obaveza i stvarne prakse.
Mnogi podstanari nisu svesni da neprijavljivanjem na adresu gube niz prava, od pristupa zdravstvenom osiguranju do mogućnosti upisa dece u školu, kao i ostvarivanja prava na besplatnu pravnu pomoć ili prijavu u službi za zapošljavanje. Drugim rečima, bez prijave na adresu, podstanar zvanično „ne postoji“ u mestu u kojem živi.
Iako se često veruje da prijava podstanara automatski znači dodatne troškove za stanodavca, pravnici tvrde da to nije tačno. Vlasnici stanova nemaju finansijsku obavezu samo dozvoljavajući prijavu prebivališta stanara. Sam čin prijave ne košta ništa, ali vlasnici strahuju da bi neko mogao da zloupotrebi tu prijavu, na primer, tako što bi na toj adresi registrovao firmu. U slučaju izvršenja, postupak bi mogao da se sprovodi u stanju koji je vlasnik izdao, što ga stavlja u nezgodan položaj.
Prema Zakonu o porezu na dohodak građana, prijava prebivališta stanara ne povlači novu poresku obavezu, već samo ukazuje na činjenicu da je stan izdat. Pravi osnov za porez nastaje izdavanjem nepokretnosti, a obveznik je stanodavac koji prihod od zakupa mora da prijavi Poreskoj upravi u roku od 30 dana od potpisivanja ugovora o zakupu. Porez se obračunava po stopi od 20 odsto na osnovicu koja se dobija umanjenjem prihoda za normirane troškove od 25 procenata.
U praksi, međutim, veliki broj stanodavaca taj prihod ne prijavljuje, iako im prete kazne i do 300.000 dinara. Stručnjaci upozoravaju da prijava stanara na adresu ne povećava poresko opterećenje, već doprinosi pravnoj sigurnosti i stanodavca i podstanara. Takođe, Zakon o prebivalištu i boravištu predviđa novčane kazne za nepravilnosti, koje mogu iznositi od 10.000 do 300.000 dinara, ali se, kako ističu sagovornici, takvi slučajevi retko procesuiraju.
Postoji mehanizam zaštite za vlasnike, a to je pasivizacija adrese. Ako se utvrdi da osoba više ne živi na prijavljenoj adresi ili je prijavu izvršila uz neistinite podatke, nadležni organ može da pasivizira tu adresu, čime se poništava prebivalište stanara.
Na kraju, problem ostaje u međuprostoru između straha vlasnika i prava stanara. Dok jedni brinu da bi prijava mogla da ih izloži riziku, drugi se suočavaju s time da bez nje ne mogu ostvariti osnovna građanska prava. Rešenje se čini leži u boljoj informisanosti i doslednijoj primeni zakona koji bi zaštitio obe strane.
S obzirom na trenutnu situaciju, neophodno je raditi na podizanju svesti o pravima podstanara, kao i obavezama stanodavaca, kako bi se stvorila pravednija i sigurnija stambena politika u Beogradu.
