Koliko puta ste u prodavnici uzeli bananu ili limun, primetili malu nalepnicu sa nekoliko cifara i bez razmišljanja nastavili kupovinu? Te sitne deklaracije na kori voća većina potrošača doživljava kao nebitan detalj, iako upravo one kriju ključne informacije o poreklu, načinu uzgoja i kvalitetu proizvoda koji svakodnevno unosimo u organizam.
Da li je voće organsko, konvencionalno ili genetski modifikovano, ko ga je proizveo i pod kojim uslovima, sve to može da stane u nekoliko brojeva koje najčešće ni ne pogledamo. A kada deklaracije nema, postavlja se pitanje: da li, zaista, znamo šta kupujemo?
Deklaracije se posebno odnose na voće koje se uvozi iz inostranstva. Na njima bi trebalo da stoji naziv proizvođača, ali i numerički kod koji otkriva način uzgoja. Nalepnica sa četiri cifre (počinje brojem 3 ili 4) označava voće uzgajano uz upotrebu veštačkih đubriva i pesticida u skladu sa konvencionalnom poljoprivrednom proizvodnjom. Na primer, limun može imati oznaku 4033, a banane 4011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 9 označava organsko voće, uzgajano bez pesticida i veštačkih đubriva. Organske banane, na primer, nose oznaku 94011. Nalepnica sa pet cifara koja počinje brojem 8 ukazuje na genetski modifikovano voće, poput banana sa oznakom 84011.
Iako se deklaracije često doživljavaju kao puka formalnost, stručnjaci ističu da su one ključni dokument koji garantuje poreklo, kvalitet i bezbednost proizvoda. Prof. dr Zoran Keserović naglašava da je deklaracija u voćarstvu daleko više od obične nalepnice. On objašnjava da deklaracija znači da se zna godina proizvodnje, koja je voćna vrsta, podloga, sorta i da li je sadni materijal sertifikovan. To je, praktično, pasoš sadnice. U savremenom voćarstvu ne postoje „čiste“ sorte u klasičnom smislu, već isključivo klonovi, odnosno klonska selekcija. Klonovi daju bolji i ujednačeniji kvalitet u odnosu na standardnu sortu, ali upravo zbog toga mora jasno da piše o kakvom je sadnom materijalu reč.
Posebno je važno pitanje zaštićenih sorti. Keserović objašnjava da one nisu zabranjene, ali podležu određenim pravilima. Postoje sorte koje su zaštićene i za njih se plaća rojaliti. Na primer, sorta lešnika frančeskana je zaštićena i mora se platiti autoru. Isto važi i za uvoz određenih sorti, poput šljive „Top Taste“, gde se, osim standardnih dažbina, plaćaju i prava autora.
Sa pravne strane, deklarisanje proizvoda strogo je regulisano. Pravnik Udruženja potrošača „Efektiva“ Jovan Ristić ističe da su pravila jasno definisana Zakonom o trgovini. Svaka deklaracija mora da sadrži propisane elemente. Roba u trgovini na malo mora da ima deklaraciju koja sadrži podatke o nazivu i vrsti robe, tipu i modelu u skladu sa prirodom robe, količini izraženoj u jedinici mere ili komadu u skladu sa svojstvima robe, poslovnom imenu proizvođača, a za robu iz uvoza poslovnom imenu uvoznika i zemlji proizvodnje. Kada je deklaracija neuredna ili nepropisna, to predstavlja prekršaj.
Obaveza trgovca je da potrošača pre kupovine informiše o svim relevantnim činjenicama u vezi sa robom. Kazne nisu zanemarljive. U slučaju neuredne ili nepropisne deklaracije, tržišna inspekcija može izreći novčane kazne: za pravna lica do 100.000 dinara, za fizička lica do 10.000, a za preduzetnike do 40.000 dinara. U težim slučajevima, kada deklaracija uopšte ne postoji ili je posebno problematična, moguće je i zabraniti obavljanje delatnosti do šest meseci.
Jedan od osnovnih principa bezbednosti hrane je sledljivost. Svi papiri moraju da postoje, odakle je hrana stigla, ko ju je proizveo i pod kojim uslovima. Mi smo osuđeni da verujemo trgovcu, jer ne poznajemo proces proizvodnje hrane i nemamo njegovu informisanost. Upravo zato mu je zakonom nametnuta obaveza da govori istinu.
