U pravoslavnom učenju, đavo se ne doživljava kao apstraktna ideja ili književni simbol, već kao konkretna ličnost koja personifikuje zlo. On deluje u svetu tako što navodi ljude na greh i odvraća ih od pokajanja i povratka Bogu. Prema učenju pravoslavne crkve, đavo ne navodi ljude na greh naglo i otvoreno, već postepeno, kroz misli, osećanja i navike koje deluju bezazleno. Njegovo najjače oružje nije fizička sila, već obmana.
Prvo što đavo čini je da greh predstavi kao nešto sitno, prolazno i opravdano, često ga prikazujući kao način da se odgovori na nepravdu ili kao utehu u trenucima slabosti. Ovako prikazan, greh se čini kao nešto što „svi rade“ i što ne treba previše da uzrujava. Kada osoba padne u greh, delovanje đavola se ne zaustavlja. Naprotiv, tada započinje još opasnija faza. Đavo nastoji da učvrsti osobu u grešnom stanju i da je odvoji od pokajanja. U tom trenutku, on umanjuje težinu greha, pruža lažni mir i sugeriše da nema potrebe za ispovešću jer je Bog „ionako milostiv“ i sve oprašta.
Ova taktika ima za cilj da uspava savest i da greh potisne i zaboravi. Međutim, ako savest ne prestaje da opominje i osoba izražava želju za pokajanjem, strategija se menja. Tada se greh prikazuje kao težak, neoprostiv i sraman. Umesto nade, u srce se unosi očaj, a umesto vere u Božju milost, strah i beznađe.
Prepodobni Varsanufije Optinski posebno je upozoravao na ovu opasnost. Objašnjavao je kako đavo, kada zna da je neko počinio težak greh, svim snagama pokušava da spreči tu osobu da se pokaje. On umanjuje težinu greha, sugerišući da ga je Gospod već oprostio, dok se grešnik ne zaboravi na svoj greh. Ipak, ako osoba pokuša da se pokaje, đavo pokušava da je ubedi da je greh toliko velik da joj Bog nikada neće oprostiti, čime stvara osećaj beznađa. Ova lukava strategija đavola pokazuje koliko je važno brzo i iskreno pokajanje.
Pravoslavna crkva gleda na zle pomisli kao na demonske napade, deo neprekidne duhovne borbe koju čovek vodi tokom svog života. Pravoslavni sveštenici često naglašavaju da način na koji trpimo određuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška. Pokajanje se ne smatra samo žaljenjem zbog učinjenog, već i odlukom da se život menja, da se greh ostavlja i da se krene putem vrline.
U svetlu ovih učenja, važno je napomenuti da se u crkvenim zajednicama često vode rasprave o ponašanju vernika, uključujući pitanja o oblačenju i crkvenom bontonu. Sveštenik iz hrama Svetog Ilije na Mirijevu objašnjava da upadljiva garderoba, neprimerene boje i zanemarivanje crkvenih pravila mnogo češće dovode do opomena. Ove opomene podsećaju vernike na važnost poštovanja pravila zajednice i unutrašnjeg stanja duše.
U zaključku, pravoslavno učenje o đavolu i grehu naglašava važnost svesnosti o sopstvenim postupcima i potrebama za pokajanjem. Obmana đavola može biti veoma suptilna, ali kroz duhovnu borbu i iskreno pokajanje moguće je pronaći put nazad ka Bogu i duhovnom isceljenju. Verovanje u Božju milost i spremnost na promenu su ključni elementi u borbi protiv zla i greha.
