Čovek može da izgleda smireno, da se osmehuje i deluje spokojno, dok u sebi nosi nemir koji nikad ne izlazi na površinu. U toj tišini između onoga što se javno pokazuje i onoga što se skriva, ajeti 3:29-30 iz sure Ali Imran postavljaju jedno od najvažnijih pitanja u islamu: šta ostaje kada nestane publike? Ovi ajeti, odabrani za 1. februar u knjizi „Kuran – 365 odabranih ajeta za svakodnevno čitanje“, ne nude utehu, već služe kao ogledalo. Ono u koje se ne gleda očima, već savesti, podsećajući nas da nijedna misao nije izvan znanja Uzvišenog, niti jedno delo izvan odgovornosti.
U ajetu 3:29, Allah kaže: „Skrivali vi ono što je u srcima vašim ili to javno pokazivali, Allah to zna. On zna sve što je na nebesima i što je na Zemlji – Allah je svemoćan.“ Ovaj ajet ističe Allahovo sveobuhvatno znanje, dok drugi ajet, 3:30, govori o odgovornosti koja proizilazi iz tog znanja: „Onoga dana kada svaki čovek pred sobom nađe dobro delo koje je uradio i loše delo koje je učinio – poželeće da se između njih i njega nalazi velika udaljenost. A Allah vas na Sebe podseća i Allah je milostiv prema Svojim robovima.“
Ova dva ajeta zajedno čine jasnu celinu. Prvi ajet govori o Božijem znanju, dok drugi ukazuje na odgovornost. Islam nas podseća da se život ne meri samo delima, već i namerama iz kojih ona proizašla. Čovek ne može da se skriva iza spoljašnje ispravnosti, ali ni ne treba da strahuje da će dobro ostati neprimećeno.
Slika Sudnjeg dana nije predstavljena kroz kaznu, već kroz suočavanje. Dobro i loše stoje pred čovekom bez opravdanja i bez posrednika, a želja da se loše delo udalji svedoči o zakašneloj svesti. Ovaj ajet ne završava pretnjom, već opomenom ispunjenom milošću: podsećanjem, a ne zastrašivanjem.
Izbor ovih ajeta za 1. februar nosi jasnu poruku: početak godine ne traži planove, već iskreno preispitivanje. Islam ne poziva na strah, već na svesnost Božje blizine. U spoju sveznanja i milosti nalazi se etička osnova islama – poziv da se srce čisti pre dela i da se život živi kao trajna odgovornost prema Istini.
Ajeti 2:28-29 nas podsećaju da je svaki trenutak dar, a svaki izbor odgovornost prema Stvoritelju i svetu oko nas. Na sličan način, ajet 2:107 podseća nas da istinska pomoć i zaštita pripadaju samo Bogu, razotkrivajući ljudsku sklonost da traži utočište u prolaznim izvorima moći.
Poruka iz sure El-Bekare, koja je izdvojena za 10. januar, ne obećava lakše dane, već nas uči kako se kroz teške trenutke prolazi uspravno. Od prvih pokreta u utrobi do svakodnevnih odluka, ajeti iz sure Āli Imran (3:5-6) otkrivaju koliko je život pažljivo oblikovan, podsećajući nas da ništa na nebu ni na Zemlji nije skriveno od Allahovog znanja i moći.
Na kraju, ovi ajeti nas podsećaju na značaj introspekcije i iskrenog preispitivanja, naročito na početku godine. Umesto da se fokusiramo samo na spoljašnje akcije, pozvani smo da se duboko preispitujemo i prepoznamo pravu suštinu naših dela i namera. U svetu koji često naglašava javni imidž i spoljni uspeh, islam nas poziva da se okrenemo unutrašnjem miru i savesti, gde se istinska vrednost našeg postojanja meri onim što je u našim srcima. Na taj način, možemo živeti život ispunjen odgovornošću i smirenjem, svesni Božje blizine i Njegovog znanja.
