U Lapovu, na Sredoposnu nedelju, liturgija u crkvi Svete Petke okupila je vernike u trenutku introspekcije i duhovnog promišljanja. Ova nedelja, kada post postaje opipljiv i u telu i u mislima, pružila je priliku okupljenima da se suoče sa pitanjima koja se tiču vere i njenog mesta u svakodnevnom životu.
Od ranog jutra, narod se okupljao u porti crkve, koja je disala tišinom iščekivanja. Među okupljenima, posebno su se isticala deca iz Osnovne škole „Svetozar Marković“, strpljivo čekajući početak liturgije. Njihova prisutnost nije bila samo dekorativna, već podsećanje da vera nije samo nasleđena tradicija, već živa stvar koja se uči i usvaja.
Dolazak mitropolita šumadijskog Jovana doneo je dodatnu radost, a liturgija je bila služena uz sasluženje sveštenstva. „Srbski pravoslavni pojci“ svojim pojanjem doprineli su stvaranju molitvene atmosfere u kojoj su reči bile jasnije, a misli dublje.
U svojoj besedi, mitropolit Jovan započeo je rečima koje su ukazivale na značaj vere i istine kao nerazdvojnih dimenzija života. „Neka je blagoslovena vera naša u Boga i neka je blagoslovena istina naša u Bogu,“ rekao je, naglašavajući da vera nije samo pojam, već stanje koje oblikuje život pojedinca.
Mitropolit je ukazao na opasnost da ljudi, misleći da su čvrsto na nogama, zapravo tonu braneći se neistinom. „Umesto da se služi istinom, služi se neistinom i ne oseća da što se više brani neistinom, sve više tone,“ upozorio je.
Govoreći o jevanđelskom odlomku o isceljenju gluvonemog čoveka, mitropolit je istakao da je vera ključna za život. „Kakva nam je vera, takva nam je i istina. Kakva nam je vera, takav nam je i život,“ kazao je, naglašavajući da vera nije dodatak životu, već njegov oblik.
Takođe je ukazao na čestu sumnju među vernicima kada molitve ostaju bez odgovora. „Naše je da verujemo, naše je da se molimo, a kada će Bog odgovoriti, to On zna. On bolje poznaje nas nego što mi poznajemo sebe,“ rekao je, ističući da vera postaje poverenje, a ne zahtev.
Jedan od ključnih trenutaka njegove besede bio je kada je govorio o susretu čoveka i Boga. „Ako mi, živeći u ovome svetu, ne sretnemo Boga, nemojmo misliti da ćemo se sresti sa Njim na nekom drugom mestu,“ naglasio je, dodajući da vera nije odloženi susret, već događaj koji se dešava sada i ovde.
Mitropolit je takođe podelio duboko razumevanje tog susreta, ističući da „mi Boga vidimo onoliko koliko ga osećamo u sebi.“ Vera, prema njegovim rečima, prevazilazi vidljivo i nije suprotna razumu, već ga nadilazi.
Govoreći o slabosti čoveka, mitropolit je direktno ukazao na uzrok: „Možemo li mi sada da kažemo bolesniku: ‘Ustani i idi’? Ne možemo, zato što nam je slaba vera.“ Ovim rečima vera se prikazuje kao stvarna sila koja prevazilazi granice sopstvene nemoći.
Mitropolit je citirao apostola Pavla, govoreći da je „vera izvesnost onoga čemu se nadamo i čekanje onoga koga ne vidimo.“ U tom čekanju, vernici ne trebaju da budu pasivni, već da aktivno traže Boga.
U završnim rečima, mitropolit je naglasio da „veru i istinu pokazujemo svojim životom.“ Pozvao je prisutne da mole Boga da im dometne vere, ukazujući na važnost postu ne samo od hrane, već i od sebe, kako bi činili dobro drugima.
Ova liturgija i beseda mitropolita Jovana ostavili su snažan utisak na sve prisutne, podsećajući ih na važnost vere u oblikovanju njihovog svakodnevnog života i duhovnog rasta.
