Evropska unija aktivno redefiniše svoje globalne trgovinske odnose, fokusirajući se na smanjenje zavisnosti i jačanje svoje strateške pozicije. U tom kontekstu, nedavni sporazumi sa Australijom i blokom MERCOSUR predstavljaju ključne korake. Docentkinja Ivana Todorović sa FEFA fakulteta ističe da ovi sporazumi nisu samo trgovinski aranžmani, već su usmereni na diversifikaciju lanaca snabdevanja i jačanje geopolitičkog uticaja EU.
Kada je reč o sporazumu sa Australijom, Todorović naglašava da, iako je predstavljen kao trgovinski, njegov direktni uticaj na izvoz Evropske unije neće biti značajan. „Australija čini možda tek jedan odsto ukupnog izvoza EU“, objašnjava ona, ukazujući na to da su trgovinski efekti u tom smislu ograničeni. Pravi značaj ovog sporazuma leži u segmentu lanaca snabdevanja, predstavljajući „udžbenički primer strategije friendshoringa“. Ova strategija podrazumeva da velike ekonomije traže partnere u zemljama koje su geografski blizu ili bliske po političkim stavovima.
Primarni cilj EU kroz partnerstvo sa Australijom je smanjenje kritične zavisnosti od Kine, posebno kada je reč o sirovinama. Kina kontroliše skoro sve ključne sirovine koje Evropa koristi za proizvodnju visokovrednih proizvoda. „Ideja je da kroz strateško partnerstvo sa Australijom, evropski investitori dobiju status koji se izjednačava sa lokalnim investitorima, čime bi Evropa mogla da kontroliše deo tih sirovina“, objašnjava Todorović.
Ipak, ne treba očekivati brze rezultate. Iako je Australija najveći proizvođač, put do potpunog integrisanja u lanac vrednosti zahteva kontrolu ne samo nad sirovinama, već i nad njihovom preradom. Todorović naglašava da će taj proces trajati godinama, a možda i deceniju, implicirajući da je „blagostanje“ koje spominje Ursula fon der Lajen preoptimistički za kratkoročni period.
Važnost boljeg pristupa australijskim sirovinama za EU je velika, s obzirom na to da se Evropa fokusira na proizvode visoke dodate vrednosti. Pandemija COVID-19 je pokazala ranjivost evropske ekonomije na prekide u lancima snabdevanja, s sporijim oporavkom u poređenju sa fleksibilnijim ekonomijama. Sporazum sa Australijom je odgovor na pretnje carinama i kontrolu Kine nad lancima snabdevanja. „Evropa traži alternativu. Diversifikacija je sada reč koja se najčešće pominje“, ističe Todorović.
Drugi značajan sporazum EU je potpisan sa blokom MERCOSUR, što je izazvalo proteste poljoprivrednika širom Evrope. Iako će formalno stupiti na snagu tek 1. maja, politički efekti su već prisutni. Snažan poljoprivredni lobi u EU je zabrinut, ne samo zbog konkurentnosti proizvoda iz Južne Amerike, već i zbog standarda koji opterećuju evropske proizvođače. Todorović objašnjava da su evropski proizvođači opterećeni ESG regulativama koje se odnose na kvalitet i proces proizvodnje.
Ona naglašava da to što proizvodi iz drugih ekonomija mogu biti jeftiniji, ne znači nužno niži kvalitet, jer proizvodi koji ne zadovoljavaju evropske standarde ne mogu ući na tržište EU. Razlika leži u tome što zemlje sa manje strogim kontrolama zagađenja ili socijalnim standardima imaju prostor za jeftiniju proizvodnju.
U kratkom roku, južnoameričke države će verovatno imati više koristi od sporazuma sa MERCOSUR-om, jer će dobiti pristup bogatom tržištu sa konkurentnim cenama. S druge strane, Evropa proizvodi proizvode koji donose veću zaradu, kao što su automobili, čime će rast prodaje imati značajne benefite za evropske proizvođače.
Todorović smatra da će sporazumi sa Australijom i MERCOSUR-om jačati strateški, odnosno geopolitički položaj EU kroz diversifikaciju i smanjenje zavisnosti. Ovi sporazumi odražavaju širu strategiju EU ka jačanju njene ekonomske i geopolitičke pozicije u svetu koji se brzo menja, čime se omogućava bolje prilagođavanje i otpornost na globalne izazove.
