Kristijan Šmit, visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, nije imao nameru da napusti ovu poziciju, kako je istakao profesor Nenad Kecmanović, bivši član Predsedništva BiH. U razgovoru za Euronews, Kecmanović je izjavio da je Šmit konstantno odlagao svoj odlazak, što je bilo očigledno i svima vidljivo. Njegov mandat je bio obeležen ličnim animozitetom prema Miloradu Dodiku, a njegovi potezi su često bili kontraproduktivni, dovevši situaciju u BiH do pucanja i ozbiljnih incidenata, što nikome nije odgovaralo.
Kecmanović je u emisiji „Plenum“ rekao da je Šmitova ostavka rezultat dugotrajnog političkog pritiska i promenjenih odnosa snaga na međunarodnoj sceni. On je napomenuo da je Šmit formulisanjem svog odlaska želeo da zadrži prostor za manevar, ostajući čak do izbora svog naslednika. Pojava ovakvih situacija ukazuje na to da su međunarodni akteri, poput Rusije i Kine, pokazivali sve veću distancu prema instituciji visokog predstavnika, koja je i sama od početka bila sporna.
Prema Kecmanoviću, Šmitov legitimitet je bio upitan jer nije jasno kako je izabran ili ko ga je imenovao. Ni zahtevi za uvid u dokumentaciju nisu doneli jasne odgovore. Iako su njegovi izveštaji razmatrani u Savetu bezbednosti, Kecmanović smatra da je to jedino davalo određeni nivo faktičke legitimacije.
Dodatna promena u međunarodnim odnosima nastala je kada su Sjedinjene Američke Države prestale da pružaju finansijsku podršku Kancelariji visokog predstavnika, dok je Nemačka pokušala da nadoknadi taj gubitak. Kecmanović je istakao da je došlo do diplomatskog dogovora koji je omogućio postepeno gašenje OHR-a umesto očekivanih sukoba između zapadnih zemalja i Rusije i Kine.
Govoreći o reakcijama u Republici Srpskoj, Kecmanović je naveo da je politička kriza u BiH godinama bila personalizovana kroz sukob između Dodika i Šmita. Odlazak Šmita se u Republici Srpskoj doživljava kao politička pobeda, s obzirom na to da je Dodik od početka osporavao njegov legitimitet. Kecmanović dodaje da je simbolika reakcije u Banjaluci, uključujući javna slavljenja, pokazatelj dubine političkog sukoba koji je postojao.
Ipak, smatra da je odlazak Šmita izveden na način koji ne ostavlja prostor za potpuno poniženje, već je reč o kontrolisanom političkom izlasku. Postignut je diplomatski kompromis kako bi Šmit otišao uz određeno priznanje za svoj mandat, izbegavajući otvoreni politički poraz i ostavljajući prostor za relativno urednu tranziciju.
Kecmanović naglašava da su ključni problemi u Bosni i Hercegovini povezani sa institucijom visokog predstavnika i bonskim ovlašćenjima, koja su izmenila duh Dejtonskog sporazuma. Prvobitna uloga visokog predstavnika bila je da bude savetodavna i koordinaciona, ali su međunarodne odluke značajno proširile tu funkciju, što je dovelo do slabljenja domaćih institucija.
On objašnjava da su bonska ovlašćenja promenila politički sistem, jer su domaće institucije postale sekundarne, dok je visoki predstavnik mogao da poništi njihove odluke. Kecmanović smatra da je upravo ova praksa, a ne pojedinačne ličnosti, suštinski problem u političkom sistemu BiH.
U svetlu trenutne situacije i odlaska Šmita, Kecmanović veruje da se otvara prostor za redefinisanje uloge međunarodne administracije u BiH. Ako se bonska ovlašćenja ne promene, svaki novi visoki predstavnik imaće iste mogućnosti intervencije kao i prethodni. On naglašava da bi budući model trebao više da se oslanja na domaće institucije i potpisnike Dejtonskog sporazuma.
Na kraju, Kecmanović ističe da bi uloga visokog predstavnika, ako uopšte treba da postoji, trebala da se vrati na prvobitnu – savetovanje i podršku, a ne donošenje odluka umesto domaćih organa.
